kiovva.dialog
2006-07-15 20:27:33 UTC
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-07-15&feljton=5372
RATNO SARAJEVO - LOGOR ZA SRBE (19)
Niče samo zaborav
15. jul 2006
Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ZLOČINAC Samir Bejtić, pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića
Caca, osuđen je pre tri dana na 14,5 godina zatvora zbog ubistva dva
pripadnika iste te zloglasni brigade - Ergina Nikolića i Duška
Jovanovića. Više uzgred, na dušu mu je stavljeno ubistvo Zorana
Vučurovića i „pomaganje“ u likvidaciji još trojice srpskih civila.
I Nikolić i Jovanović su ubijeni po naređenju Mušana Topalovića zbog
navodne namere da se priključe „ćetnicima“. Bio je to, znači, obračun
među samim koljačima. Srpski borci svakako da ne bi primili Nikolića i
Jovanovića, jer su obojica ubijali Srbe.
Za Samira Bejtića se znalo već i prema ranijim svedočenjima „saboraca“
da je zaklao i vatrenim oružjem ubio na desetine srpskih civila. Među
njima i kopače rovova i tranšeja iz, takozvanih, radnih vodova. Možda
Bejtiću nije proširena optužnica da se ne bi pretpostavile ukupne
razmere stradanja civila.
Mušan Topalović je ubijen 26. oktobra 1993. godine, baš da se ne bi
saznalo kako je genocid nad Srbima sprovodio prema naređenju Alije
Izetbegovića. Uzgred rečeno, tri godine je Mušan ležao u grobu sa
oznakom N.N., a onda ga je 12.000 ljudi ispratilo na „šehidsko“ groblje
Kovači (šehid - borac na Alahovom putu). Posle Izetbegovićeve, to je
bila najveća posleratna sahrana u Sarajevu.
Sklonjeni su osnovni Izetbegovićevi organizatori zločina: Jusuf Prazina
Juka, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić Ćelo, Samir Kahvedžić
Kruško...
Komandantu Glavnog štaba Armije BiH Saferu Haliloviću se sudilo u Hagu
zbog zločina nad hrvatskim civilima, pa je oslobođen. Nije ni podignuta
optužnica zbog odgovornosti za ubijanje nekoliko hiljada srpskih civila.
Sada Halilović priznaje da je od samog početka rata znao za kontakte
koje su pojedini komandanti imali direktno s Izetbegovićem ili preko
Alijinog sina, Bakira Izetbegovića.
Starešine jedinica koje su učestvovale u istrebljavanju Srba su
izveštaje slali predsedniku Izetbegoviću i tvrdili su da neposredno od
njega dobijaju zadatke, napomenuo je Halilović. Bivši šef SDB u Sarajevu
Munib Alibabić, priznao je da je znao o zločinima nad Srbima, jer je i
njega i najviši državni vrh informisao šef bezbednosti Armije BiH -
Muslimović.
U pogromu Srba u Sarajevu učestvovalo je 3.350 ubica, čija se imena
tačno znaju. Velikoj većini se nikada nije ni sudilo, uključeni su, kako
bi se to reklo, u normalan društveni život. Podsetimo, u Sarajevu je u
vreme rata ubijeno 5.515 Srba znanih imena i prezimena, mesta rođenja i
smrti.
Udruženje izbeglih i raseljenih lica na Palama poslalo je 21. avgusta
2001. godine otvoreno pismo Volfgangu Petriču, u kojem se, između
ostalog, kaže:
„...Udruženje od Vas traži da pokažete svoju neutralnost i doslednost u
objektivnom sagledavanju nepobitnih činjenica i uzmete u obzir ogromne
žrtve srpskog naroda u građanskom ratu u BiH, a posebno u Sarajevu... U
više od 400 koncentracionih logora koje su osnovali i držali Muslimani i
Hrvati u BiH, zverski i na najsvirepiji način poubijano je hiljade
Srba... Tačan broj umorenih Srba u Sarajevu se, nažalost, nikada neće ni
saznati, jer su i cele porodice poubijane, pa ih danas nema ko ni da
prijavi kao žrtve. Zar i sam podatak da Srbi u Sarajevu nisu podneli
zahteve za povraćaj više od 4.000 stanova, ne ukazuje na ubistva čitavih
porodica...“
„ ...Naše udruženje i svi proterani Srbi iz Sarejeva od Vas, gospodine
Petriču, traže da, onako kako ste se zalagali za Memorijalni centar u
Potočarima, isto tako učinite sve da i Srbi podignu Memorijalni centar u
Sarajevu, na znak sećanja i pijeteta za stradanja Srba u ovom gradu...“
Na ovo pismo visoki predstavnik OHR Kancelarije u BiH, Petrič, nije
našao za shodno ni da odgovori. Zato, isto udruženje šalje pismo vladi
Kantona Sarajevo, 25. septembra 2001. godine:
„...Obraćamo vam se zahtevom za određivanje uže lokacije na području
grada Sarajeva, a radi pokretanja aktivnosti oko izgradnje Memorijalnog
centra, kojim bi bila obeležena stadanja sarajevskih Srba u periodu
1992-1996. godine... Molimo vas da ovaj zahtev shvatite kao krajnje
dobronameran, a sa osnovnim ciljem boljeg međusobnog razumevanja i
prevazilaženja bolnih iskustava iz naše zajedničke bliske prošlosti...“
„ ...Smatramo da bi realizacija ovog zahteva bila najbolja potvrda
multietničkog koncepta življenja na ovim prostorima, a istovremeno bi
predstavljala dodatni podstrek mnogobrojnim izbeglim i raseljenim
sarajevskim Srbima za brži i stvarni povratak i ostanak u Sarajevu.“
Komisija za spomen-obeležavanje istorijskih događaja i ličnosti Kantona
Sarajevo odgovorila je 18. marta 2002. godine:
„...Saosećamo sa rodbinom i prijateljima stradalih sarajevskih Srba koji
su ostali odani svom gradu tokom brutalne agresije na grad Sarajevo i
državu Bosnu i Hercegovinu u periodu 1992. do 1995. godine...“
„...Naša savest i odgovornost ne dozvoljavaju nam da poginule i stradale
građane Sarajeva delimo po naciji, veri i sličnom. Svi građani Sarajeva
u najdužoj opsadi u istoriji bili su jednaki i preživljavali strahote
nemilosrdnog granatiranja i ubijanja nevinih ljudi - građana koji su bez
hrane, vode, struje, plina - bez osnovnih potreba za život branili svoje
živote i svoj grad Sarajevo... Komisija je podržala i prihvatila ideju
da se na prostoru Trga oslobođenja u centru grada podigne centralno
spomen-obeležje poginulim braniocima i svim stradalim građanima... Biće
ispisana imena i prezimena više od 10.000 stradalih nevinih građana
Sarajeva...“
Ista Komisija je, da napomenemo, neke ulice po Sarajevu obeležila po
ratnim zločincima. Uostalom, za sarajevske vlasti su ti ljudi heroji. I
ne samo za njih. Pedi Ešdaun je na sahrani Alije Izetbegovića zaključio
da i „nebo plače“. Odbijena je i inicijativa da se na bivšoj kasarni
„Viktor Bubanj“, odnosno bivšem logoru „Ramiz Salčin“ postavi
spomen-ploča i obeleži mesto srpskog stradanja. Pitanje je da li će se
uopšte osnovati komisija za istraživanje zločina nad sarajevskim Srbima.
Ovaj feljton je tek delimično iskazao stradanje Srba.
IMENIK ZLOČINACA
U POTRESNIM svedočenjima preživelih sarajevskih Srba ponavljaju se imena
ljudi koji su im naneli zlo. To su:
Fahro Alić, Sead Bašić, Mirsad Bingur, Julijan Abdulah Ventila, Omer
Gabela, Senad Gadžo, Kemal Dautović, Himzo Dolan, Zahid Zelić, braća
Zornić, Davorin Jukić, Sead Kadić Guz, Samir Lokvančić, Muharem Mezit,
Nermin Mrdić, Ramiz Mujić, Hanka Paldum, Josip Pejaković, Samir
Petrović, Alija Pičuga, Samir Seferović, Meho Sobo, Safet Tahirović,
Dževad Topić, Izet Ćelić Isko, Ćamil Ćurevac, Ismet Hadžić, Nermin
Hasečić Nerko, Alen Hatić, Dino Helja, Arif Hodžić, Admir Husić, Ibro
Car, Zijo Čolta, Samir Dženanović Glavoguz, Samir Šibalić, Benjamin
Škulj Beno...
(Kraj)
RATNO SARAJEVO - LOGOR ZA SRBE (19)
Niče samo zaborav
15. jul 2006
Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ZLOČINAC Samir Bejtić, pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića
Caca, osuđen je pre tri dana na 14,5 godina zatvora zbog ubistva dva
pripadnika iste te zloglasni brigade - Ergina Nikolića i Duška
Jovanovića. Više uzgred, na dušu mu je stavljeno ubistvo Zorana
Vučurovića i „pomaganje“ u likvidaciji još trojice srpskih civila.
I Nikolić i Jovanović su ubijeni po naređenju Mušana Topalovića zbog
navodne namere da se priključe „ćetnicima“. Bio je to, znači, obračun
među samim koljačima. Srpski borci svakako da ne bi primili Nikolića i
Jovanovića, jer su obojica ubijali Srbe.
Za Samira Bejtića se znalo već i prema ranijim svedočenjima „saboraca“
da je zaklao i vatrenim oružjem ubio na desetine srpskih civila. Među
njima i kopače rovova i tranšeja iz, takozvanih, radnih vodova. Možda
Bejtiću nije proširena optužnica da se ne bi pretpostavile ukupne
razmere stradanja civila.
Mušan Topalović je ubijen 26. oktobra 1993. godine, baš da se ne bi
saznalo kako je genocid nad Srbima sprovodio prema naređenju Alije
Izetbegovića. Uzgred rečeno, tri godine je Mušan ležao u grobu sa
oznakom N.N., a onda ga je 12.000 ljudi ispratilo na „šehidsko“ groblje
Kovači (šehid - borac na Alahovom putu). Posle Izetbegovićeve, to je
bila najveća posleratna sahrana u Sarajevu.
Sklonjeni su osnovni Izetbegovićevi organizatori zločina: Jusuf Prazina
Juka, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić Ćelo, Samir Kahvedžić
Kruško...
Komandantu Glavnog štaba Armije BiH Saferu Haliloviću se sudilo u Hagu
zbog zločina nad hrvatskim civilima, pa je oslobođen. Nije ni podignuta
optužnica zbog odgovornosti za ubijanje nekoliko hiljada srpskih civila.
Sada Halilović priznaje da je od samog početka rata znao za kontakte
koje su pojedini komandanti imali direktno s Izetbegovićem ili preko
Alijinog sina, Bakira Izetbegovića.
Starešine jedinica koje su učestvovale u istrebljavanju Srba su
izveštaje slali predsedniku Izetbegoviću i tvrdili su da neposredno od
njega dobijaju zadatke, napomenuo je Halilović. Bivši šef SDB u Sarajevu
Munib Alibabić, priznao je da je znao o zločinima nad Srbima, jer je i
njega i najviši državni vrh informisao šef bezbednosti Armije BiH -
Muslimović.
U pogromu Srba u Sarajevu učestvovalo je 3.350 ubica, čija se imena
tačno znaju. Velikoj većini se nikada nije ni sudilo, uključeni su, kako
bi se to reklo, u normalan društveni život. Podsetimo, u Sarajevu je u
vreme rata ubijeno 5.515 Srba znanih imena i prezimena, mesta rođenja i
smrti.
Udruženje izbeglih i raseljenih lica na Palama poslalo je 21. avgusta
2001. godine otvoreno pismo Volfgangu Petriču, u kojem se, između
ostalog, kaže:
„...Udruženje od Vas traži da pokažete svoju neutralnost i doslednost u
objektivnom sagledavanju nepobitnih činjenica i uzmete u obzir ogromne
žrtve srpskog naroda u građanskom ratu u BiH, a posebno u Sarajevu... U
više od 400 koncentracionih logora koje su osnovali i držali Muslimani i
Hrvati u BiH, zverski i na najsvirepiji način poubijano je hiljade
Srba... Tačan broj umorenih Srba u Sarajevu se, nažalost, nikada neće ni
saznati, jer su i cele porodice poubijane, pa ih danas nema ko ni da
prijavi kao žrtve. Zar i sam podatak da Srbi u Sarajevu nisu podneli
zahteve za povraćaj više od 4.000 stanova, ne ukazuje na ubistva čitavih
porodica...“
„ ...Naše udruženje i svi proterani Srbi iz Sarejeva od Vas, gospodine
Petriču, traže da, onako kako ste se zalagali za Memorijalni centar u
Potočarima, isto tako učinite sve da i Srbi podignu Memorijalni centar u
Sarajevu, na znak sećanja i pijeteta za stradanja Srba u ovom gradu...“
Na ovo pismo visoki predstavnik OHR Kancelarije u BiH, Petrič, nije
našao za shodno ni da odgovori. Zato, isto udruženje šalje pismo vladi
Kantona Sarajevo, 25. septembra 2001. godine:
„...Obraćamo vam se zahtevom za određivanje uže lokacije na području
grada Sarajeva, a radi pokretanja aktivnosti oko izgradnje Memorijalnog
centra, kojim bi bila obeležena stadanja sarajevskih Srba u periodu
1992-1996. godine... Molimo vas da ovaj zahtev shvatite kao krajnje
dobronameran, a sa osnovnim ciljem boljeg međusobnog razumevanja i
prevazilaženja bolnih iskustava iz naše zajedničke bliske prošlosti...“
„ ...Smatramo da bi realizacija ovog zahteva bila najbolja potvrda
multietničkog koncepta življenja na ovim prostorima, a istovremeno bi
predstavljala dodatni podstrek mnogobrojnim izbeglim i raseljenim
sarajevskim Srbima za brži i stvarni povratak i ostanak u Sarajevu.“
Komisija za spomen-obeležavanje istorijskih događaja i ličnosti Kantona
Sarajevo odgovorila je 18. marta 2002. godine:
„...Saosećamo sa rodbinom i prijateljima stradalih sarajevskih Srba koji
su ostali odani svom gradu tokom brutalne agresije na grad Sarajevo i
državu Bosnu i Hercegovinu u periodu 1992. do 1995. godine...“
„...Naša savest i odgovornost ne dozvoljavaju nam da poginule i stradale
građane Sarajeva delimo po naciji, veri i sličnom. Svi građani Sarajeva
u najdužoj opsadi u istoriji bili su jednaki i preživljavali strahote
nemilosrdnog granatiranja i ubijanja nevinih ljudi - građana koji su bez
hrane, vode, struje, plina - bez osnovnih potreba za život branili svoje
živote i svoj grad Sarajevo... Komisija je podržala i prihvatila ideju
da se na prostoru Trga oslobođenja u centru grada podigne centralno
spomen-obeležje poginulim braniocima i svim stradalim građanima... Biće
ispisana imena i prezimena više od 10.000 stradalih nevinih građana
Sarajeva...“
Ista Komisija je, da napomenemo, neke ulice po Sarajevu obeležila po
ratnim zločincima. Uostalom, za sarajevske vlasti su ti ljudi heroji. I
ne samo za njih. Pedi Ešdaun je na sahrani Alije Izetbegovića zaključio
da i „nebo plače“. Odbijena je i inicijativa da se na bivšoj kasarni
„Viktor Bubanj“, odnosno bivšem logoru „Ramiz Salčin“ postavi
spomen-ploča i obeleži mesto srpskog stradanja. Pitanje je da li će se
uopšte osnovati komisija za istraživanje zločina nad sarajevskim Srbima.
Ovaj feljton je tek delimično iskazao stradanje Srba.
IMENIK ZLOČINACA
U POTRESNIM svedočenjima preživelih sarajevskih Srba ponavljaju se imena
ljudi koji su im naneli zlo. To su:
Fahro Alić, Sead Bašić, Mirsad Bingur, Julijan Abdulah Ventila, Omer
Gabela, Senad Gadžo, Kemal Dautović, Himzo Dolan, Zahid Zelić, braća
Zornić, Davorin Jukić, Sead Kadić Guz, Samir Lokvančić, Muharem Mezit,
Nermin Mrdić, Ramiz Mujić, Hanka Paldum, Josip Pejaković, Samir
Petrović, Alija Pičuga, Samir Seferović, Meho Sobo, Safet Tahirović,
Dževad Topić, Izet Ćelić Isko, Ćamil Ćurevac, Ismet Hadžić, Nermin
Hasečić Nerko, Alen Hatić, Dino Helja, Arif Hodžić, Admir Husić, Ibro
Car, Zijo Čolta, Samir Dženanović Glavoguz, Samir Šibalić, Benjamin
Škulj Beno...
(Kraj)