Jasmin Terzic
2006-07-09 21:22:43 UTC
Preuzeto iz knjige "Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj" autora Milorada
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Ostale knjige za download
-----------
Knjiga o poganoj cetnickoj istoriji, lazima, i jos mnogo toga:
1. Etnicko ciscenje - Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji;
Priredili Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Samac; S francuskog preveo Ivan
Gotthardi Skiljan; Urednik Franjo Sanjek.
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193284/Etnicko_ciscenje.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/mzekf
-----------
Konzervans zvani Božija reč
Posle čitanja patrijarhovog pisma lordu Karingtonu i najpovršnijem čitaocu
neminovno se nameću brojna pitanja. Ali, ono osnovno glasi: kako je moguće
da su patrijarhove reči trajale tako kratko? Da u njima nije bilo nimalo
"konzervansa" zvanog Božija reč, za koju i sam patrijarh često kaže da je
"večna i da traje za sva vremena". I koja sprečava da se i ljudske reči,
zasnovane na njoj, kvare i trunu onom brzinom kojom se to desilo
patrijarhovim rečima iz pisma lordu Karingtonu i gotovo svemu za šta se on u
tom pismu za lagao. Da li je moguće da nešto što je podignuto na temeljima
Božije reči bude tako sklono propasti i da se sruši pre nego što je i
sagrađeno? U Besedi na gori, Isus je rekao i ovo:
"Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek,
koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše
vetrovi i navališe na onu kuću - i ne pade; jer beše utemeljena na steni.
I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji
sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dodoše bujice, i dunuše vetrovi i
navališe na onu kuću - i pade, i pad njen beše veliki." (Mt. 7, 24-27)
Na kakvim je to onda temeljima građena velika srpska kuća tokom poslednje
decenije XX veka? Svoje (i ne samo svoje) zahteve za delovima Hrvatske i
tvrdnje da srpski i hrvatski narod "ne mogu više žive ti zajedno" patrijarh
je nazvao zalaganjem Srpske pravoslavne crkve ne samo za "istorijska i
demokratska prava srpskog naroda" nego i za pravdu, istinu, univerzalne i
hrišćanske principe. Patrijarh je čak, uz dosta ironije, rekao da se Srpska
pravoslavna crkva zalaže i za "poštovanje interesa hrvatskog naroda".
Naravno, onakvih interesa kakve je odredio Njegova svetost sa drugim
episkopima SPC. Jedan od tih "hrvatskih interesa" bio je i odvajanje delova
Hrvatske i njihovo pripajanje Srbiji i drugim srpskim krajinama. Uzmemo li u
obzir iskrenost i istinitost ovih reči, postaje mnogo jasnije zašto se, i
pored tobožnjeg zalaganja srpskih duhovnih pastira za visoke hrišćanske
principe, sve tako jadno završilo i po Srpsku crkvu i po srpski narod.
Srbi kao veleposednici
"Dobar Srbin, to jc kategorija koja danas razmišlja ovako: treba učiniti
nešto što je korisno za srpstvo kao ce/inu, a nc nešto što bi u svakom
trenutku bilo pravedno. " (Brana Crnčević, 1991)
Da bi što ornije dočekali ratne devedesete i da bi ih što bolje podneli,
Srbe je trebalo dobro psihički pripremiti. Iako se za tu vrstu poslova uvek
koriste izuzetno jednostavne metode, * njih ipak mogu kvalitetno
primenjivati samo ljudi vični rečima, tj. govoru i pisanju. A takvi su, kao
što smo videli, ponajviše regrutovani iz "srpskog trolatičnog eveta" (UKS -
SAND - SPC). Njihov osnovni zadatak bio je da Srbe ubede u određene "istine"
i da među njima uklone određene "zablude". Zato, pogledajmo kakve je to
"istine" trebalo da sazna srpski narod, i kakvih je "zabluda" napokon
trebalo da se oslobodi?
Pre svega, trebalo je razjasniti pravo vlasništva nad prostorima bivše SFRJ.
Po tom pitanju među srpskim vođama vladala je gotovo apsolutna sloga.
Razlike su postojale tek u kojem kvadratnom kilometru gore ili dole, zavisno
od zahtevnosti pojedinaca. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je
jasno dao do znanja da se velik deo hrvatskih prostora mora "naći pod
zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama".
U svom apelu od 5. jula 1994. srpski episkopi su poručili celom svetu da ne
mogu da ostanu "bez svojih: Žitomislića na Neretvi, ili Saborne crkve u
Mostaru, ili crkve Sopotnice na Drini, manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji,
Ozrena ili Vozuće.u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u
Slavoniji". To su, dakle, bile crkvene teritorijalne pretenzije u Hrvatskoj
i Bosni i Hercegovini.
Ni jug (Makedonija) nije bio ništa manje zanimljiv, bar za pojedine srpske
arhijereje. Mitropolit Amfilohije je upozorio da "ne treba gubiti iz vida,
recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu
dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika. Kad kažem srpskih onda
mislim da ih je bilo i iz Crne Gore, a naročito iz Srbije. Makedonija je
posijana kostima srpskim, a da ne idemo dublje u tokove koji idu u hramove,
u pamćenje istorijsko i da se ne dotičemo toga da tamo postoji lavovski dio
naroda koji i pored sveg pranja mozga i dalje osjeća da pripada srpskom
stablu. Nije riječ samo o Skopskoj Crnoj Gori već ti tokovi idu do Ohrida...
Stoga pitanje Makedonije neće moći biti olako riješeno.''
Zahtevi episkopa SPC bili su identični zahtevima većine srpskih političkih
stranaka. Uzećemo za primer program srpskih radikala iz 1991. godine. Evo
šta je tada bio jedan od osnovnih radikalskih ciljeva: "Obnavljanje
slobodne, nezavisne i demokratske srpske države koja će obuhvatiti celokupno
srpstvo, sve srpske zemlje, što znači da će u svojim granicama imati,
pored"sadašnje oktroisane srbijanske federalne jedinice, srpsku Makedoniju,
srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku
Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju,
srpski zapadni Srem i srpsku Baranju." Tri godine kasnije, radikalska Velika
Srbija primetno se smanjila. U Programu SRS-a iz 1994. nekuda su nestali
srpski Dubrovnik i srpska Makedonija. Cilj radikala sada je bila država koja
će u svojim granicama imati "današnju Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru,
Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu".
Posle dve godine (1996.), po tom pitanju nije došlo ni do kakvih promena. I
dalje su pominjane Republika Srbija, Republika Crna Gora, RS i RSK, ali je
navedena i "želja srpskih radikala da se ta jedinstvena srpska država nazove
Velika Srbija". Ipak, najdirljiviji pasus iz novog radikalskog programa bio
je onaj koji se odnosio na Makedonce. Evo kako on glasi: "Ukoliko Makedonci
svojom slobodnom voljom odluče da žive u zajedničkoj državi sa svojim
najbližim etničkim srodnicima Srbima, prihvatili bismo da se naša zajednička
država uredi kao moderna federacija.". Dakle, nepokolebivi radikali, za koje
su 1991. godine skoro svi bili Srbi i skoro sve bilo srpsko, posle samo pet
godina došli su od srpske Makedonije do toga da i Makedoncima priznaju
etničku posebnost (s početka su to bili Južni Srbi) i da odustanu od
"vlasništva nad svojom" Makedonijom.
Ulaskom 1918. godine u zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima, Srbi su u
nju uneli i svoj kapital - Kraljevinu Srbiju* koja je zahvatala manje-više
iste prostore kao danas, uz to što je u njenom sastavu bila i Makedonija.
Glavni grad današnje Makedonije, Skoplje, bio je jedno vreme i prestonica
srednjovekovne srpske države. I pored mogućnosti da na osnovu ovih činjenica
žestoko zarate da bi zadržali makedonske teritorije, Srbi (tj. njihovi
lideri) tog dela "svog" kapitala lako su se odrekli u korist Makedonaca. Ali
zato, za ono što nikada nije bilo srpska država (grad Knin, recimo) i što
Srbi nisu uneli u zajednicu Južnih Slovena, postojala je spremnost da se
prolije mnogo krvi, i svoje a još više tuđe, i da se poruše čitavi gradovi i
sela. Uvažavanje volje i odluke možda još bližih etničkih srodnika, Hrvata i
Muslimana (Bošnjaka), nije dolazilo u obzir.
Zbog ovakvih nelogičnosti postavljalo se pitanje: kako je dokazivano da je
neki prostor "svojina srpskog naroda"? Koji su se principi poštovali, koji
argumenti navodili pri isticanju prava Srba na delove bivše SFRJ? Mada je
postojao čitav arsenal, dva osnovna principa bila su - istorijski i etnički.
Pri njihovoj upotrebi trebalo se pridržavati jednog veoma važnog pravila
koje je glasilo: Isti princip ne važi za sve teritorije nad kojima želite da
dokažete srpsko vlasništvo. Nijedan razuman Srbin ne bi se pozvao na etnički
princip dokazujući da ima pravo na Kosovo, pošto je na najvećem delu tog
prostora zastupljeno albansko stanovništvo. Tu bismo se pozvali na
istorijski princip. Rekli bismo da smo tu imali državu, carevinu čak, i da
je Kosovo prepuno pravoslavnih crkava i manastira koji ovakvu tvrdnju sasvim
jasno dokazuju. Ako bi nam uzvratili: "Dobro, onda po tom principu vi nemate
vlasništvo nad Krajinom, jer istoriji nije poznato da je na najvećem delu te
teritorije ikada postojala država Srbija", odmah bismo se pozvali na etnički
princip i odgovorili da je u pojedinim opštinama Hrvatske (Krajine) srpsko
stanovništvo u nadpolovičnoj većini.
Zanimljivo je da Rusi, za razliku od svoje malobrojnije i oružano mnogo
slabije slovenske braće, nisu imali volje za takve igrarije prilikom
zvaničnog razlaza 5 bivših sovjetskih republika. Oni su odlučili da svoju
nekadašnju federaciju rasparaju po šavovima, tj. po granicama koje su im,
baš kao i Srbima u Jugoslaviji, iscrtale vođe komunističke revolucije.
Naravno, to nije značilo da nesretni Rusi, i pored sve svoje brojnosti, nisu
imali dovoljno umnih ljudi, poput Srba, da ih povedu u ostvarenje njihovih
nacionalnih i državnih interesa. Ne, oni su samo tri puta premerili pre nego
što su počeli da seku. Bilo im je jasno šta bi se desilo da su krenuli
stazama srpskih umnika i dali se u posao otkidanja delova drugih sovjetskih
republika za koje su smatrali da pripadaju ruskom narodu. Sudbina
južnoslovenske braće na kraju XX veka pokazala im je da su bili sasvim u
pravu.
Ipak, mora se priznati da su Rusi propustili veliku šansu, bar po
kriterijumirna srpske inteligencije, jer su za "otkidanja" od drugih imali i
te kakvih mogućnosti i opravdanja. Kazahstan, jedna od 15 bivših sovjetskih
republika, najbolji je primer za to. U njemu je po podacima iz 1997. godine
živelo 16.534.000 stanovnika, od čega su 46 odsto bili Kazasi, a čitavih
34,8 odsto Rusi! * Ako dodamo da se u ovoj republici nalazi i poznati
kosmički centar Bajkonur, nije teško zamisliti kakav bi arsenal argumenata
upotrebili pojedinci iz SPC, SANU ili UKS prilikom obrazlaganja da neke
teritorije "ne mogu ostati u sastavu bilo kakvog nezavisnog Kazahstana, već
se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Rusijom i svim
ruskim krajinama". Međutim, ni Rusima ni Kazasima nije se trošilo vreme oko
takvih razglabanja, a još manje oko ratovanja. Jednostavno su se dogovorili
da granice ostanu iste, a da Bajkonur i dalje bude pod kontrolom Rusije. Na
taj način uklonili su sve moguće izvore nesporazuma.
Jedan .od argumenata upotrebljavanih u raspravama o vlasništvu nad zemljom,
mogao bi se izraziti rečenicom: "Mi smo prvi došli." Njega su često
koristili i albanski naučnici, ističući da su na prostore Kosova oni došli
pre Srba, tj. njihovi preci (Iliri) pre predaka Srba (Slovena) koji su ih
odatle proterali silom. Da bi ovaj argument Srbima delovao što ubedljivije
albanski naučnici su ga potkrepljivali i citatima iz dela srpskih naučnika.
Na primer, u knjizi protojereja profesora dr Radoslava Grujića "Pravoslavna
srpska crkva", iz 1914. godine, kaže se: "Sa severa Karpatskih Gora spustili
su se naši pretci u današnju Ugarsku. Tu su Avari vladali nad njima... Ali
već početkom VII veka, ostavivši ponešto svojih saplemenika u Banatu,
Bačkoj, Sremu i Slavoniji, oteše se oni od Avara, predoše Dunav i Savu, te
se spustiše na Balkansko Poluostrvo. Tu oružanom silom potisnuše
starosedeoce (Ilire, čiji su potomei Arnauti, i razne polatinjene narode,
koje prema germanskom Walchen-Welsche nazvaše Vlasi ma) i nastaniše se po
krajevima u kojima mahom i danas žive."
Dakle, bilo je jasno ko su starosedeoci a ko došljaci na Balkanskom
poluostrvu, i kako su se došljaci ponašali prema starosedeocima. Međutim,
ovakve tvrdnje zvanične istorije mnogima se među Srbima nisu dopadale. U
svakom slučaju, to je bacalo senku na izričite i bezuslovne srpske zahteve
za vlasništvom nad Kosovom. Ali, i za to je postojao odgovor i "kec iz
rukava" koji je trebalo definitivno da pokaže i dokaže šta je čije na ovim
našim prostorima i "ko je prvi došao". Taj kec se zvao "Srbi narod
najstariji", knjiga profesorke dr Olge Luković-Pjanović. Iz ovog dela može
se saznati i to da je kineski jezik "obogaćen prisvajanjem mnogih srpskih
reči", zatim da je po Srbima "dobio ime i današnji Sibir", a i da je
"ogroman procenat današnjih Nemaca" srpskog porekla, samo što su oni to
zaboravili. Ipak, jedna od najznačajnijih tvrdnji profesorke Olge glasila je
da "Šiptari duguju Srbima zemlju na kojoj žive, ime koje pred svetom nose i
polovinu jezika kojim govore".
Treba li uopšte isticati da je ova knjiga bila izuzetno popularna tokom
90-ih godina i da je kod mnogih izazvala oduševljenje i odobravanje. Često
je reklamirana i prezentovana u javnosti, čemu je svoj pun doprinos dala i
crkvena štampa. Tim povodom, u jednom intervjuu, mitropolit
zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan dao je ovakav komentar: "Primetni su
senzacionalizam i favorizanje usamljenih autora. Primer takve krajnje
neozbiljnosti i neodgovornosti jeste reklamiranje knjige Olge
Luković-Pjanović 'Srbi narod najstariji' sa epitetom 'knjiga neoborivih
istorijskih dokaza'. Čime su se rukovodili prikazivači spomenute knjige, ne
znam, ali me muči pitanje da li je to u interesu Crkve, i da li
'Pravoslavlje' treba da objavljuje sve ono za šta se nudi novac?"
Priča o "svojini srpskog naroda" i pokušaj srpskih vođa da je oduzmu od onih
koji su je do 90-ih godina "bespravno koristili" prouzrokovali su najviše
krvoprolića, patnji i uništenja na prostorima bivše SFRJ. Tamo gde se brzo
odustalo od oružane svojinske rasprave, kao u Sloveniji, stradanja su bila
neznatna, a gde se ta rasprava nije ni povela, kao u Makedoniji, krvi i
rušenja nije bilo. * I ponovimo još jednom ono veoma važno pravilo: Isti
princip nije važi o za sve teritorije nad kojima se želelo dokazati srpsko
vlasništvo. Ili, kako to reče Olivera Milosavljević u svom duhovitom, ali
jetkom komentaru: "Za Kosovo je jedino istorijski princip bio demokratski,
za Srbe u Hrvatskoj etnički, za Srbe u BiH katastarski, za Dubrovnik su
argumenti traženi u kratkoj pripadnosti Hrvatskoj, za Vojvodinu opet
etnički, za Zadar, Karlovac, Vukovar... argumenti nisu ni traženi."
* Već smo pomenuli Gebelsovo pravilo o stalnom ponavljanju laži koje na taj
način vremenom postaju "istine".
* Rasprava o tome čiji je kapital bila Kraljevina Crna Gora, da li Srba ili
Crnogoraca. još je u toku.
* Čak u 7 republika bivšeg SSSR-a Rusa je procentualno bilo više nego Srba u
Hrvatskoj: u Belorusiji 13,5%; Estoniji 29%; Kazahstanu 34,S%, Kirgiziji
16,2%; Latviji 32,6%; Moldaviji 13%; Ukrajini 22,2%. (Krajem SO-ih i
početkom 90-ih u Hrvatskoj je živelo oko 12,1 % srpskog stanovništva).
* Ono šta nisu uradile srpske vođe početkom 90-ih, uradile su albanske vođe
početkom 2001. godine. I opet krv, rušenja, osvete.
Istina, istina, i samo istina
Kada je Srbima objašnjeno šta je sve bilo njihovo u bivšoj SFRJ, prešlo se
na otkrivanje drugih značajnih "istina". Jedna od njih bila je i da su drugi
započeli sve ono što se dešavalo u Jugoslaviji tokom krvavih 90-ih godina, a
da su se Srbi samo branili. "Sadašnje vlasti u Hrvatskoj nisu htele da
priznaju Srbima kulturnu autonomiju, jezik i pismo, čak ni tamo gde su Srbi
u većini, već su pribegle primeni političke sile i oružju. Srbi su se morali
braniti od ovakvog državnog nasilja i tako je otpočeo rat, sa svim svojim
strahotama":' objasnio je patrijarh Pavle. Njegova svetost, kao i mnogi
drugi srpski tumači, priču je počinjao od trenutka koji je bio najpogodniji
za dokazivanje ispravnosti postupaka srpske države. Malo kome je padalo na
pamet da pomene da je upravo srbijansko rukovodstvo prvo napravilo promenu
jednog republičkog ustava u bivšoj SFRJ. Bio je to praktično "ustavni puč."
Lik stare Jugoslavije nije im se dopadao, pa su prvi krenuli u "plastičnu
operaciju" i napravili rez na licu zajedničke države. Kada su drugi,
prvenstveno Slovenei i Hrvati, pomislili da i oni imaju pravo da menjaju
svoje republičke ustave i da doteruju Jugoslaviju po svom ukusu, došlo je do
definitivnog raspada.
Boraveći u jesen 1992. u SAD, vladika Atanasije Jevtić je pred američkim
kongresmenima rekao da on ne negira "izvesna zla koja su počinili Srbi u
Bosni i Hercegovini, ali to su bili uglavnom slučajevi gnevne osvete i
izbezumljenosti pojedinaca. Takvih slučajeva ima i među samim Srbima, pa je
na primer jedan Srbin u Gacku, u raspamećenosti, pobio automatom svoju
porodicu." Pet meseci ranije, vladika Atanasije je govorio da je "posle
borbe, koliko znamo, u Zvorniku pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je
i u Foči bilo toga. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a
čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i
po cenu naših većih žrtava." Tokom boravka u SAD vladika je ubeđivao
kongresmene i da je "većina džamija (u Hercegovini - prim. aut.) ostala
netaknuta, samo ponegde su mecima oštećene fasadc. Muslimani u Trebinju i
okolini žive sasvim mirno sa Srbima."Ove reči vladike Atanasija, kao i mnoge
druge koje je izgovorio tokom 80-ih i 90-ih godina, uskoro su se pokazale
kao neistinite. U januaru 1993. iz Trebinja je prognano, pobijeno i
opljačkano oko 1800 tamošnjih Muslimana, a džamije su porušene.
Još jedna "istina", koju smo takođe saznali od vladike Atanasija Jevtića,
glasila je: Srbi nisu agresori. "To je Jugoslovenska vojska bila agresor, ja
to mogu da kažem. Napada Dubrovnik, onda se kukavički povuče, a nama ostavi
sramotu i tragediju. Isto je uradio Perišić (Momčilo, general) sa Mostarom.
Gruvao, tukao, i sad će on da govori da Srbi bombarduju Sarajevo."'u,
Nažalost, ovakva tumačenja vladike Atanasija nisu mogla da zadovolje
međunarodnu javnost, a posebno ne one koji su bili bombardovani i
granatirani. Oficiri JNA koji su rušili Vukovar, gađali Dubrovnik, Mostar,
Zadar itd. bili su Srbi. Pripadnici dobrovoljačkih jedinica koje su
dejstvovale zajedno sa JNA takođe su bili Srbi. Cevi tenkova i topova JNA
nikada se na ratištu nisu okretale protiv srpskih jedinica, nego su im bile
pomoć i podrška. Nijedan grad u Srbiji i Crnoj Gori od njih nije stradao,
ali su zato u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stradali mnogi. * *
* U "Srpskoj reči", broj od 10. maja '93. godine, data je izjava Dragana
Rogojevića, člana Glavnog odbora SPO iz Loznice: "Dame i gospodo, rekao bih
nešto u vezi tačke li 2 dnevnog reda. Radi se o situaciji u opštini Zvornik.
Nekad jedno od najbogatijih mesta u Bosni i Hercegovini, gde je pre ovog
rata živelo 70% muslimanskog življa, bilo je izloženo napadima vojske JNA.
Šešeljeve, Arkanove i ostalih vojski. Epilog je stravičan. Izmasakrirano je
i pobijeno, sada ćete se zaista zgranuti. između 4.500-7.000 Muslimana!
Ljudi su baca ni u jame, buldožerima zakopavani, porušene su džamije,
prežive lo muslimansko stanovništvo je opljačkano i proterano!" Takođe, iz
svedočenja jedne Srpkinje iz Zvornika saznajemo da se dva dana pred
zvorničku operaciju, koju su 8. aprila '92. izvršili JNA i srpski
dobrovoljci, ništa nije naslućivalo. Međutim, otac joj je iz Srbije poslao
poruku da se nešto sprema i da se skloni, pa je otišla kod svoje sestre u
obližnji Čelopek. ("Vreme", 15. novembar '93. godine).
**Osim na samom početku, u BiH nije "gruvala i tukla" JNA, nego tzv. vojska
Republike Srpske. Ali, i ona se izrodila iz Jugoslovenske narodne armije i
od nje sve preuzela-od teškog naoružanja do bivših Titovih oficira, sa
generalom Mladićem na čelu.
--
Kad predje nasa vojska Drinu, dat ce se Turcima 24 sata pa makar i 48
vremena da se vrate na pradedovsku veru, a sve sto ne bi htelo, neka se da
poseci kao sto smo u svoje vreme uradili u Srbiji. U Bosni se s Turcima nece
moci po evropski, nego po naski.
[Stojan Protic, jedan od srpskih pravoslavnih inkvizitora | Nica, 1917]
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Ostale knjige za download
-----------
Knjiga o poganoj cetnickoj istoriji, lazima, i jos mnogo toga:
1. Etnicko ciscenje - Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji;
Priredili Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Samac; S francuskog preveo Ivan
Gotthardi Skiljan; Urednik Franjo Sanjek.
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193284/Etnicko_ciscenje.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/mzekf
-----------
Konzervans zvani Božija reč
Posle čitanja patrijarhovog pisma lordu Karingtonu i najpovršnijem čitaocu
neminovno se nameću brojna pitanja. Ali, ono osnovno glasi: kako je moguće
da su patrijarhove reči trajale tako kratko? Da u njima nije bilo nimalo
"konzervansa" zvanog Božija reč, za koju i sam patrijarh često kaže da je
"večna i da traje za sva vremena". I koja sprečava da se i ljudske reči,
zasnovane na njoj, kvare i trunu onom brzinom kojom se to desilo
patrijarhovim rečima iz pisma lordu Karingtonu i gotovo svemu za šta se on u
tom pismu za lagao. Da li je moguće da nešto što je podignuto na temeljima
Božije reči bude tako sklono propasti i da se sruši pre nego što je i
sagrađeno? U Besedi na gori, Isus je rekao i ovo:
"Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek,
koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše
vetrovi i navališe na onu kuću - i ne pade; jer beše utemeljena na steni.
I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji
sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dodoše bujice, i dunuše vetrovi i
navališe na onu kuću - i pade, i pad njen beše veliki." (Mt. 7, 24-27)
Na kakvim je to onda temeljima građena velika srpska kuća tokom poslednje
decenije XX veka? Svoje (i ne samo svoje) zahteve za delovima Hrvatske i
tvrdnje da srpski i hrvatski narod "ne mogu više žive ti zajedno" patrijarh
je nazvao zalaganjem Srpske pravoslavne crkve ne samo za "istorijska i
demokratska prava srpskog naroda" nego i za pravdu, istinu, univerzalne i
hrišćanske principe. Patrijarh je čak, uz dosta ironije, rekao da se Srpska
pravoslavna crkva zalaže i za "poštovanje interesa hrvatskog naroda".
Naravno, onakvih interesa kakve je odredio Njegova svetost sa drugim
episkopima SPC. Jedan od tih "hrvatskih interesa" bio je i odvajanje delova
Hrvatske i njihovo pripajanje Srbiji i drugim srpskim krajinama. Uzmemo li u
obzir iskrenost i istinitost ovih reči, postaje mnogo jasnije zašto se, i
pored tobožnjeg zalaganja srpskih duhovnih pastira za visoke hrišćanske
principe, sve tako jadno završilo i po Srpsku crkvu i po srpski narod.
Srbi kao veleposednici
"Dobar Srbin, to jc kategorija koja danas razmišlja ovako: treba učiniti
nešto što je korisno za srpstvo kao ce/inu, a nc nešto što bi u svakom
trenutku bilo pravedno. " (Brana Crnčević, 1991)
Da bi što ornije dočekali ratne devedesete i da bi ih što bolje podneli,
Srbe je trebalo dobro psihički pripremiti. Iako se za tu vrstu poslova uvek
koriste izuzetno jednostavne metode, * njih ipak mogu kvalitetno
primenjivati samo ljudi vični rečima, tj. govoru i pisanju. A takvi su, kao
što smo videli, ponajviše regrutovani iz "srpskog trolatičnog eveta" (UKS -
SAND - SPC). Njihov osnovni zadatak bio je da Srbe ubede u određene "istine"
i da među njima uklone određene "zablude". Zato, pogledajmo kakve je to
"istine" trebalo da sazna srpski narod, i kakvih je "zabluda" napokon
trebalo da se oslobodi?
Pre svega, trebalo je razjasniti pravo vlasništva nad prostorima bivše SFRJ.
Po tom pitanju među srpskim vođama vladala je gotovo apsolutna sloga.
Razlike su postojale tek u kojem kvadratnom kilometru gore ili dole, zavisno
od zahtevnosti pojedinaca. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je
jasno dao do znanja da se velik deo hrvatskih prostora mora "naći pod
zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama".
U svom apelu od 5. jula 1994. srpski episkopi su poručili celom svetu da ne
mogu da ostanu "bez svojih: Žitomislića na Neretvi, ili Saborne crkve u
Mostaru, ili crkve Sopotnice na Drini, manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji,
Ozrena ili Vozuće.u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u
Slavoniji". To su, dakle, bile crkvene teritorijalne pretenzije u Hrvatskoj
i Bosni i Hercegovini.
Ni jug (Makedonija) nije bio ništa manje zanimljiv, bar za pojedine srpske
arhijereje. Mitropolit Amfilohije je upozorio da "ne treba gubiti iz vida,
recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu
dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika. Kad kažem srpskih onda
mislim da ih je bilo i iz Crne Gore, a naročito iz Srbije. Makedonija je
posijana kostima srpskim, a da ne idemo dublje u tokove koji idu u hramove,
u pamćenje istorijsko i da se ne dotičemo toga da tamo postoji lavovski dio
naroda koji i pored sveg pranja mozga i dalje osjeća da pripada srpskom
stablu. Nije riječ samo o Skopskoj Crnoj Gori već ti tokovi idu do Ohrida...
Stoga pitanje Makedonije neće moći biti olako riješeno.''
Zahtevi episkopa SPC bili su identični zahtevima većine srpskih političkih
stranaka. Uzećemo za primer program srpskih radikala iz 1991. godine. Evo
šta je tada bio jedan od osnovnih radikalskih ciljeva: "Obnavljanje
slobodne, nezavisne i demokratske srpske države koja će obuhvatiti celokupno
srpstvo, sve srpske zemlje, što znači da će u svojim granicama imati,
pored"sadašnje oktroisane srbijanske federalne jedinice, srpsku Makedoniju,
srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku
Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju,
srpski zapadni Srem i srpsku Baranju." Tri godine kasnije, radikalska Velika
Srbija primetno se smanjila. U Programu SRS-a iz 1994. nekuda su nestali
srpski Dubrovnik i srpska Makedonija. Cilj radikala sada je bila država koja
će u svojim granicama imati "današnju Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru,
Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu".
Posle dve godine (1996.), po tom pitanju nije došlo ni do kakvih promena. I
dalje su pominjane Republika Srbija, Republika Crna Gora, RS i RSK, ali je
navedena i "želja srpskih radikala da se ta jedinstvena srpska država nazove
Velika Srbija". Ipak, najdirljiviji pasus iz novog radikalskog programa bio
je onaj koji se odnosio na Makedonce. Evo kako on glasi: "Ukoliko Makedonci
svojom slobodnom voljom odluče da žive u zajedničkoj državi sa svojim
najbližim etničkim srodnicima Srbima, prihvatili bismo da se naša zajednička
država uredi kao moderna federacija.". Dakle, nepokolebivi radikali, za koje
su 1991. godine skoro svi bili Srbi i skoro sve bilo srpsko, posle samo pet
godina došli su od srpske Makedonije do toga da i Makedoncima priznaju
etničku posebnost (s početka su to bili Južni Srbi) i da odustanu od
"vlasništva nad svojom" Makedonijom.
Ulaskom 1918. godine u zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima, Srbi su u
nju uneli i svoj kapital - Kraljevinu Srbiju* koja je zahvatala manje-više
iste prostore kao danas, uz to što je u njenom sastavu bila i Makedonija.
Glavni grad današnje Makedonije, Skoplje, bio je jedno vreme i prestonica
srednjovekovne srpske države. I pored mogućnosti da na osnovu ovih činjenica
žestoko zarate da bi zadržali makedonske teritorije, Srbi (tj. njihovi
lideri) tog dela "svog" kapitala lako su se odrekli u korist Makedonaca. Ali
zato, za ono što nikada nije bilo srpska država (grad Knin, recimo) i što
Srbi nisu uneli u zajednicu Južnih Slovena, postojala je spremnost da se
prolije mnogo krvi, i svoje a još više tuđe, i da se poruše čitavi gradovi i
sela. Uvažavanje volje i odluke možda još bližih etničkih srodnika, Hrvata i
Muslimana (Bošnjaka), nije dolazilo u obzir.
Zbog ovakvih nelogičnosti postavljalo se pitanje: kako je dokazivano da je
neki prostor "svojina srpskog naroda"? Koji su se principi poštovali, koji
argumenti navodili pri isticanju prava Srba na delove bivše SFRJ? Mada je
postojao čitav arsenal, dva osnovna principa bila su - istorijski i etnički.
Pri njihovoj upotrebi trebalo se pridržavati jednog veoma važnog pravila
koje je glasilo: Isti princip ne važi za sve teritorije nad kojima želite da
dokažete srpsko vlasništvo. Nijedan razuman Srbin ne bi se pozvao na etnički
princip dokazujući da ima pravo na Kosovo, pošto je na najvećem delu tog
prostora zastupljeno albansko stanovništvo. Tu bismo se pozvali na
istorijski princip. Rekli bismo da smo tu imali državu, carevinu čak, i da
je Kosovo prepuno pravoslavnih crkava i manastira koji ovakvu tvrdnju sasvim
jasno dokazuju. Ako bi nam uzvratili: "Dobro, onda po tom principu vi nemate
vlasništvo nad Krajinom, jer istoriji nije poznato da je na najvećem delu te
teritorije ikada postojala država Srbija", odmah bismo se pozvali na etnički
princip i odgovorili da je u pojedinim opštinama Hrvatske (Krajine) srpsko
stanovništvo u nadpolovičnoj većini.
Zanimljivo je da Rusi, za razliku od svoje malobrojnije i oružano mnogo
slabije slovenske braće, nisu imali volje za takve igrarije prilikom
zvaničnog razlaza 5 bivših sovjetskih republika. Oni su odlučili da svoju
nekadašnju federaciju rasparaju po šavovima, tj. po granicama koje su im,
baš kao i Srbima u Jugoslaviji, iscrtale vođe komunističke revolucije.
Naravno, to nije značilo da nesretni Rusi, i pored sve svoje brojnosti, nisu
imali dovoljno umnih ljudi, poput Srba, da ih povedu u ostvarenje njihovih
nacionalnih i državnih interesa. Ne, oni su samo tri puta premerili pre nego
što su počeli da seku. Bilo im je jasno šta bi se desilo da su krenuli
stazama srpskih umnika i dali se u posao otkidanja delova drugih sovjetskih
republika za koje su smatrali da pripadaju ruskom narodu. Sudbina
južnoslovenske braće na kraju XX veka pokazala im je da su bili sasvim u
pravu.
Ipak, mora se priznati da su Rusi propustili veliku šansu, bar po
kriterijumirna srpske inteligencije, jer su za "otkidanja" od drugih imali i
te kakvih mogućnosti i opravdanja. Kazahstan, jedna od 15 bivših sovjetskih
republika, najbolji je primer za to. U njemu je po podacima iz 1997. godine
živelo 16.534.000 stanovnika, od čega su 46 odsto bili Kazasi, a čitavih
34,8 odsto Rusi! * Ako dodamo da se u ovoj republici nalazi i poznati
kosmički centar Bajkonur, nije teško zamisliti kakav bi arsenal argumenata
upotrebili pojedinci iz SPC, SANU ili UKS prilikom obrazlaganja da neke
teritorije "ne mogu ostati u sastavu bilo kakvog nezavisnog Kazahstana, već
se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Rusijom i svim
ruskim krajinama". Međutim, ni Rusima ni Kazasima nije se trošilo vreme oko
takvih razglabanja, a još manje oko ratovanja. Jednostavno su se dogovorili
da granice ostanu iste, a da Bajkonur i dalje bude pod kontrolom Rusije. Na
taj način uklonili su sve moguće izvore nesporazuma.
Jedan .od argumenata upotrebljavanih u raspravama o vlasništvu nad zemljom,
mogao bi se izraziti rečenicom: "Mi smo prvi došli." Njega su često
koristili i albanski naučnici, ističući da su na prostore Kosova oni došli
pre Srba, tj. njihovi preci (Iliri) pre predaka Srba (Slovena) koji su ih
odatle proterali silom. Da bi ovaj argument Srbima delovao što ubedljivije
albanski naučnici su ga potkrepljivali i citatima iz dela srpskih naučnika.
Na primer, u knjizi protojereja profesora dr Radoslava Grujića "Pravoslavna
srpska crkva", iz 1914. godine, kaže se: "Sa severa Karpatskih Gora spustili
su se naši pretci u današnju Ugarsku. Tu su Avari vladali nad njima... Ali
već početkom VII veka, ostavivši ponešto svojih saplemenika u Banatu,
Bačkoj, Sremu i Slavoniji, oteše se oni od Avara, predoše Dunav i Savu, te
se spustiše na Balkansko Poluostrvo. Tu oružanom silom potisnuše
starosedeoce (Ilire, čiji su potomei Arnauti, i razne polatinjene narode,
koje prema germanskom Walchen-Welsche nazvaše Vlasi ma) i nastaniše se po
krajevima u kojima mahom i danas žive."
Dakle, bilo je jasno ko su starosedeoci a ko došljaci na Balkanskom
poluostrvu, i kako su se došljaci ponašali prema starosedeocima. Međutim,
ovakve tvrdnje zvanične istorije mnogima se među Srbima nisu dopadale. U
svakom slučaju, to je bacalo senku na izričite i bezuslovne srpske zahteve
za vlasništvom nad Kosovom. Ali, i za to je postojao odgovor i "kec iz
rukava" koji je trebalo definitivno da pokaže i dokaže šta je čije na ovim
našim prostorima i "ko je prvi došao". Taj kec se zvao "Srbi narod
najstariji", knjiga profesorke dr Olge Luković-Pjanović. Iz ovog dela može
se saznati i to da je kineski jezik "obogaćen prisvajanjem mnogih srpskih
reči", zatim da je po Srbima "dobio ime i današnji Sibir", a i da je
"ogroman procenat današnjih Nemaca" srpskog porekla, samo što su oni to
zaboravili. Ipak, jedna od najznačajnijih tvrdnji profesorke Olge glasila je
da "Šiptari duguju Srbima zemlju na kojoj žive, ime koje pred svetom nose i
polovinu jezika kojim govore".
Treba li uopšte isticati da je ova knjiga bila izuzetno popularna tokom
90-ih godina i da je kod mnogih izazvala oduševljenje i odobravanje. Često
je reklamirana i prezentovana u javnosti, čemu je svoj pun doprinos dala i
crkvena štampa. Tim povodom, u jednom intervjuu, mitropolit
zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan dao je ovakav komentar: "Primetni su
senzacionalizam i favorizanje usamljenih autora. Primer takve krajnje
neozbiljnosti i neodgovornosti jeste reklamiranje knjige Olge
Luković-Pjanović 'Srbi narod najstariji' sa epitetom 'knjiga neoborivih
istorijskih dokaza'. Čime su se rukovodili prikazivači spomenute knjige, ne
znam, ali me muči pitanje da li je to u interesu Crkve, i da li
'Pravoslavlje' treba da objavljuje sve ono za šta se nudi novac?"
Priča o "svojini srpskog naroda" i pokušaj srpskih vođa da je oduzmu od onih
koji su je do 90-ih godina "bespravno koristili" prouzrokovali su najviše
krvoprolića, patnji i uništenja na prostorima bivše SFRJ. Tamo gde se brzo
odustalo od oružane svojinske rasprave, kao u Sloveniji, stradanja su bila
neznatna, a gde se ta rasprava nije ni povela, kao u Makedoniji, krvi i
rušenja nije bilo. * I ponovimo još jednom ono veoma važno pravilo: Isti
princip nije važi o za sve teritorije nad kojima se želelo dokazati srpsko
vlasništvo. Ili, kako to reče Olivera Milosavljević u svom duhovitom, ali
jetkom komentaru: "Za Kosovo je jedino istorijski princip bio demokratski,
za Srbe u Hrvatskoj etnički, za Srbe u BiH katastarski, za Dubrovnik su
argumenti traženi u kratkoj pripadnosti Hrvatskoj, za Vojvodinu opet
etnički, za Zadar, Karlovac, Vukovar... argumenti nisu ni traženi."
* Već smo pomenuli Gebelsovo pravilo o stalnom ponavljanju laži koje na taj
način vremenom postaju "istine".
* Rasprava o tome čiji je kapital bila Kraljevina Crna Gora, da li Srba ili
Crnogoraca. još je u toku.
* Čak u 7 republika bivšeg SSSR-a Rusa je procentualno bilo više nego Srba u
Hrvatskoj: u Belorusiji 13,5%; Estoniji 29%; Kazahstanu 34,S%, Kirgiziji
16,2%; Latviji 32,6%; Moldaviji 13%; Ukrajini 22,2%. (Krajem SO-ih i
početkom 90-ih u Hrvatskoj je živelo oko 12,1 % srpskog stanovništva).
* Ono šta nisu uradile srpske vođe početkom 90-ih, uradile su albanske vođe
početkom 2001. godine. I opet krv, rušenja, osvete.
Istina, istina, i samo istina
Kada je Srbima objašnjeno šta je sve bilo njihovo u bivšoj SFRJ, prešlo se
na otkrivanje drugih značajnih "istina". Jedna od njih bila je i da su drugi
započeli sve ono što se dešavalo u Jugoslaviji tokom krvavih 90-ih godina, a
da su se Srbi samo branili. "Sadašnje vlasti u Hrvatskoj nisu htele da
priznaju Srbima kulturnu autonomiju, jezik i pismo, čak ni tamo gde su Srbi
u većini, već su pribegle primeni političke sile i oružju. Srbi su se morali
braniti od ovakvog državnog nasilja i tako je otpočeo rat, sa svim svojim
strahotama":' objasnio je patrijarh Pavle. Njegova svetost, kao i mnogi
drugi srpski tumači, priču je počinjao od trenutka koji je bio najpogodniji
za dokazivanje ispravnosti postupaka srpske države. Malo kome je padalo na
pamet da pomene da je upravo srbijansko rukovodstvo prvo napravilo promenu
jednog republičkog ustava u bivšoj SFRJ. Bio je to praktično "ustavni puč."
Lik stare Jugoslavije nije im se dopadao, pa su prvi krenuli u "plastičnu
operaciju" i napravili rez na licu zajedničke države. Kada su drugi,
prvenstveno Slovenei i Hrvati, pomislili da i oni imaju pravo da menjaju
svoje republičke ustave i da doteruju Jugoslaviju po svom ukusu, došlo je do
definitivnog raspada.
Boraveći u jesen 1992. u SAD, vladika Atanasije Jevtić je pred američkim
kongresmenima rekao da on ne negira "izvesna zla koja su počinili Srbi u
Bosni i Hercegovini, ali to su bili uglavnom slučajevi gnevne osvete i
izbezumljenosti pojedinaca. Takvih slučajeva ima i među samim Srbima, pa je
na primer jedan Srbin u Gacku, u raspamećenosti, pobio automatom svoju
porodicu." Pet meseci ranije, vladika Atanasije je govorio da je "posle
borbe, koliko znamo, u Zvorniku pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je
i u Foči bilo toga. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a
čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i
po cenu naših većih žrtava." Tokom boravka u SAD vladika je ubeđivao
kongresmene i da je "većina džamija (u Hercegovini - prim. aut.) ostala
netaknuta, samo ponegde su mecima oštećene fasadc. Muslimani u Trebinju i
okolini žive sasvim mirno sa Srbima."Ove reči vladike Atanasija, kao i mnoge
druge koje je izgovorio tokom 80-ih i 90-ih godina, uskoro su se pokazale
kao neistinite. U januaru 1993. iz Trebinja je prognano, pobijeno i
opljačkano oko 1800 tamošnjih Muslimana, a džamije su porušene.
Još jedna "istina", koju smo takođe saznali od vladike Atanasija Jevtića,
glasila je: Srbi nisu agresori. "To je Jugoslovenska vojska bila agresor, ja
to mogu da kažem. Napada Dubrovnik, onda se kukavički povuče, a nama ostavi
sramotu i tragediju. Isto je uradio Perišić (Momčilo, general) sa Mostarom.
Gruvao, tukao, i sad će on da govori da Srbi bombarduju Sarajevo."'u,
Nažalost, ovakva tumačenja vladike Atanasija nisu mogla da zadovolje
međunarodnu javnost, a posebno ne one koji su bili bombardovani i
granatirani. Oficiri JNA koji su rušili Vukovar, gađali Dubrovnik, Mostar,
Zadar itd. bili su Srbi. Pripadnici dobrovoljačkih jedinica koje su
dejstvovale zajedno sa JNA takođe su bili Srbi. Cevi tenkova i topova JNA
nikada se na ratištu nisu okretale protiv srpskih jedinica, nego su im bile
pomoć i podrška. Nijedan grad u Srbiji i Crnoj Gori od njih nije stradao,
ali su zato u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stradali mnogi. * *
* U "Srpskoj reči", broj od 10. maja '93. godine, data je izjava Dragana
Rogojevića, člana Glavnog odbora SPO iz Loznice: "Dame i gospodo, rekao bih
nešto u vezi tačke li 2 dnevnog reda. Radi se o situaciji u opštini Zvornik.
Nekad jedno od najbogatijih mesta u Bosni i Hercegovini, gde je pre ovog
rata živelo 70% muslimanskog življa, bilo je izloženo napadima vojske JNA.
Šešeljeve, Arkanove i ostalih vojski. Epilog je stravičan. Izmasakrirano je
i pobijeno, sada ćete se zaista zgranuti. između 4.500-7.000 Muslimana!
Ljudi su baca ni u jame, buldožerima zakopavani, porušene su džamije,
prežive lo muslimansko stanovništvo je opljačkano i proterano!" Takođe, iz
svedočenja jedne Srpkinje iz Zvornika saznajemo da se dva dana pred
zvorničku operaciju, koju su 8. aprila '92. izvršili JNA i srpski
dobrovoljci, ništa nije naslućivalo. Međutim, otac joj je iz Srbije poslao
poruku da se nešto sprema i da se skloni, pa je otišla kod svoje sestre u
obližnji Čelopek. ("Vreme", 15. novembar '93. godine).
**Osim na samom početku, u BiH nije "gruvala i tukla" JNA, nego tzv. vojska
Republike Srpske. Ali, i ona se izrodila iz Jugoslovenske narodne armije i
od nje sve preuzela-od teškog naoružanja do bivših Titovih oficira, sa
generalom Mladićem na čelu.
--
Kad predje nasa vojska Drinu, dat ce se Turcima 24 sata pa makar i 48
vremena da se vrate na pradedovsku veru, a sve sto ne bi htelo, neka se da
poseci kao sto smo u svoje vreme uradili u Srbiji. U Bosni se s Turcima nece
moci po evropski, nego po naski.
[Stojan Protic, jedan od srpskih pravoslavnih inkvizitora | Nica, 1917]