Jasmin Terzic
2006-07-08 17:33:52 UTC
Preuzeto iz knjige "Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj" autora Milorada
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Ostale knjige za download
-----------
Knjiga o poganoj cetnickoj istoriji, lazima, i jos mnogo toga:
1. Etnicko ciscenje - Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji;
Priredili Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Samac; S francuskog preveo Ivan
Gotthardi Skiljan; Urednik Franjo Sanjek.
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193284/Etnicko_ciscenje.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/mzekf
-----------
-----------
Nesto malo o "menjanju vere za veceru", i stalnom nabacivanju toga drugima,
a narocito "proneverenim Turcima". Knjiga Spasoja Vasiljeva govori o tome
koliko su Bogova imali "originalni" Srbi.
2. Spasoje Vasiljev - Slovenska mitologija (latinica)
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193619/Slovenska_Mitologija_-_latinica.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/oty5u
-----------
Sličnost izmedu Adolfa Hitlera i svetoga Save
U maju 1991. bilo je još "dobrih znakova". Posle više od tri decenije, iz
Amerike (iz porte manastira Sv. Save u Libertvilu, kod Čikaga) prenete su
mošti čoveka čiji je duh suvereno vladao Srbijom od sredine 80-ih godina i
čoveka koji je nosio odlikovanje nacističke Nemačke i koji je u trenutku
lucidnosti otkrio da postoje značajne sličnosti između Adolfa Hitlera i
svetoga Save; čoveka čija se misao mnogima učinila kao dobro opravdanje da
srpski nacionalizam 80-ih i srpski socijalizam 90-ih stope u srpski
nacionalsocijalizam (nacizam). Taj čovek bio je vladika žički Nikolaj
Velimirović. Tako je vladika Nikolaj.. posle 35 godina, u Srbiji bio
prisutan i duhom i telom (tj. njegovim ostacima). Vraćen je mrtav tamo gde
sam nije hteo da se vrati živ. Naime, posle Drugog svetskog rata, ne želeći
da živi u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji, vladika Nikolaj je otišao u
Ameriku. Objašnjavajući taj svoj postupak imao je običaj da kaže: "Kada kuća
gori - požar gasite izvana". Iako je u Srbiji početkom 90-ih još uvek važi
lo "i posle Tita-Tito", mošt i vladike Nikolaja su prenete iz Amerike u nadi
da mu mrtvom komunizam u Srbiji neće smetati i da bi, možda, iznutra mogao
da ugasi ono što živ nije mogao izvana.
Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 23. decembra 1880. godine (po starom
kalendaru), ili 5. januara 18S1. (po novom), u malom selu Lelić nedaleko od
Valjeva. Bio je najstarije dete oca Dragomira i majke Katarine, koji su
imali još osmoro dece. Kada je završio osnovnu školu i gimnaziju, Nikola
Velimirović je pokušao da se upiše na Vojnu akademiju, ali ga je lekarska
komisija odbila zato što je bio sitan telom i uzak u grudima. S mukom je
primljen i u Bogosloviju. "Na prijemnom ispitu kod svog episkopa pokazalo se
da Nikola ima slab sluh za pevanje, pa još kada ga je episkop video onako
malog, bez obzira na sve bogatstvo njegove duše, rekao je: 'Šta će nam ovaj?
Zašto da šaljemo ovo slabunjavo dete? Neće izdržati tamo, umreće, te ćemo
uzalud baciti pare.' Međutim, de te se nije pokolebalo, i bilo je
primljeno.''U Bogosloviji Nikola Velimirović je postigao daleko šire
obrazovanje od onog koje je predviđeno. Mnogo je čitao i "proučio Tolstoja,
Dostojevskog, Šekspira, Puškina, pa i Marksa i mnoge druge svetske pisce i
domaće pisce i filosofe"." Školovanje je nastavio u Rusiji, Nemačkoj i
Švajearskoj (starokatolički univerzitet u Bernu), gde je stekao doktorat iz
teoloških nauka. Zvanje doktora filozofije stekao je na Oksfordskom
univerzitetu. Po povratku u Srbiju, zamonašio se u manastiru Rakovici, pored
Beograda, 20. decembra 1909, dobivši ime Nikolaj. Kada je počeo Prvi svetski
rat, vlada Nikole Pašića ga je poslala da u Engleskoj i Americi diplomatski
delu je protiv austrougarske propagande i da afirmiše pravednu borbu Srba.
Poznati srpski naučnik Mihailo Pupin, koji se u to vreme angažovao na istom
zadatku, rekao je: "Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio sveti Sava
pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglosaksoncima."
Po završetku Prvog svetskog rata, dok je još bio u Engleskoj, Nikolaj
Velimirović je izabran za vladiku žičkog (25. marta 1919), ali je već
sledeće godine premešten u Ohridsku eparhiju. Nekoliko godina kasnije (1934)
vraćen je u Ziču. Kada je počeo Drugi svetski rat, Nemci su vladiku Nikolaja
stavili u kućni pritvor u manastir Ljubostinju, a onda je 3. decembra 1942.
poslat u manastir Vojlovac, blizu Pančeva. Godine 1943. u isti manastir
doveden je i tadašnji patrijarh srpski Gavrilo Dožić. Krajem leta 1944.
obojicu su poslali u koncentracioni logor Dahau. Na kraju Drugog svetskog
rata i patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj zatekli su se u Sloveniji. Posle
jednog perioda provedenog u zapadnoevropskim zemljama, patrijarh Gavrilo se
vratio u Srbiju i ponovo preuzeo vođenje Srpske crkve, dok je vladika
Nikolaj odlučio da ode u Ameriku. Tu je i umro 18. marta 1956. godine, li
ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji, a sahranjen je u srpskom
manastiru Sv. Save u Libertvilu.
Mihailo Pupin, naravno, nije bio jedini Srbin koji je izuzetno cenio vladiku
Nikolaja i uporedio ga sa svetim Savom. I po mišljenju oca Justina Popovića,
jednog od najpoštovanijih
srpskih i uopšte pravoslavnih teologa, vladika Nikolaj Velimirović je bio
najveći Srbin posle svetog Save:' Đakon Radovan Bigović, profesor
Bogoslovskog fakulteta, naziva ga "bogovidac" i "tajnovidac". Za njega
"Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen."" Za
vladiku Lavrentija on je "drugi Hristos",'; a za mitropolita Amfilohija
"Zlatoust srpski".'" Prema vladici Nikolaju najuzdržaniji je bio patrijarh
Pavle koji je za njega rekao samo da je "Veliki saradnik Božiji"."
Od sredine 80-ih, kada su u Srbiji počeli intenzivni radovi na tome da
"svetina uzme uk" i da se "zanese čitav narod", kako je to nekada govorio
Laza Kostić," u crkvenim časopisima redovno su objavljivani tekstovi iz pera
vladike Nikolaja. U tome je prednjačio "Glas crkve", časopis Eparhije
šabačko-valjevske, čiji episkop je u to vreme bio Jovan Velimirović, nećak
vladike Nikolaja Velimirovića. Preko ovog časopisa vođen je i "obračun sa
protivnicima vladike Nikolaja", pokrenuta je "akcija za povratak njegovih
moštiju iz Amerike", a traženo je i "proglašenje vladike Nikolaja
Velimirovića za sveca",'" lako vladika Nikolaj nije bio kanonizovan, tj.
Sabor ga nije proglasio za sveca i uneo u Imenoslov svetih Srpske
pravoslavne crkve, mnogima to nije bila prepreka da ga samovoljno nazivaju
svecem. "Prilikom proslave prve slave 'Glasa crkve', marta 1986, ikonama na
oltaru crkve doda ta je i ikona Sv. vladike Nikolaja".;u On je postao patron
i "slava" uredništva koje ga ''proslavlja'' 5/18. marta.
Mada ga porede sa svetim Savom i nazivaju najvećim Srbinom posle njega,
mnogo toga se ne zna o vladici Nikolaju Velimiroviću. U svojoj knjizi "Od
svečoveka do bogočoveka", đakon Radovan Bigović kaže da je malo poznato, ili
čak nepoznato, da je vladika Nikolaj Velimirović nekada bio jedan od
najvatrenijih pobornika jugoslovenske ideje.* I kao što se vatreno zalagao
za tu ideju, nekoliko godina kasnije isto tako vatreno zalagao se protiv
nje. "Jugoslavija je značila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu,
prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom
poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i samo prkos",iz govorio je
kasnije ovaj "bogovidac" i "tajnovidac", pošto je progledao i prestao i sam
da prkosi Hristu i svetom Savi.
U svojoj "Azbuci narodne odbrane" vladika Nikolaj je rekao, misleći na
Jugoslaviju, da se "narod može lako prevariti jedanput, teže dvaput, triput
nikada". Međutim, kao što se kasnije pokazalo, ovo pravilo nije važilo
jedino za srpski narod i srpske vođe. Na početku trećeg milenijuma Srbija je
davala sve od sebe da ubedi još jedinu preostalu uz nju, Crnu Goru, da
ostane u tom "prkosu Hristu", ili "grobnici" srpstva, kako je vladika
Atanasije Jevtić nazivao Jugoslaviju. Iako su pojedini episkopi SPC dizali
veliku galamu protiv "treće, Miloševićeve Jugoslavije", kada su videli da od
pripajanja hrvatskih i bosansko-hercegovačkih teritorija Srbiji neće biti
ništa, iznenada su se uću tali. Primirio se čak i vladika Atanasije Jevtić,
poznat po rečenici "U mutnu Maricu svaka Jugoslavija".Svoj odnos poštovanja
prema gospodinu Vojislavu Koštunici, vladika Atanasije nije promenio ni kada
je ovaj od Slobodana Miloševića preuzeo ulogu "grobara"* srpstva. Slično se
ponašao i mitropolit Amfilohije koji je otvoreno pledirao za opstanak države
na čijem čelu se sada nalazio njegov zet. * *
Vladika Nikolaj Velimirović nije promenio mišljenje samo po pitanju
jugoslovenske ideje. I svoj nekadašnji stav prema Evropi on je pretvorio u
potpunu suprotnost. Po rečima protosinđela (kasnije vladike
raško-prizrenskog) Artemija: "U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj
otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva.
Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava
ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost
Svetog Save." Zato je vladika Nikolaj sada poručivao srpskom narodu: "Srbija
je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoće i
može;ali neka se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi. Rečju: neka bude s
Hristom, neka se hvali Hristom i ničim više, pa će se nebesna svetlost
prosuti pred njom na putu." (Krajem 90-ih mnoge srpske vođe, pa i crkvene,
Srbima su poručivale sasvim suprotno.) U svom poznatom radu "Rat i Biblija"
iz 1931. vladika Nikolaj nije poštedeo ni Amerikance: "O, vi Amerikanci, o
vi Evropejci! Kako ste mnogo stradali i kako ćete mnogo još stradati! Sva
takozvana kultura vaša svela se na borbu za moć, za nadmoć". Ipak, deceniju
i po kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, umesto u svoju voljenu
Srbiju, vladika Nikolaj je radije otišao u tu i takvu Ameriku.
Najzanimljiviji je bio stav vladike Nikolaja prema jednoj istorijskoj
ličnosti čiji su satanski um i ideje koje su iz njega potekle proizveli smrt
i patnje miliona ljudi širom sveta. Naravno, reč je o Adolfu Hitleru. Dok je
bio episkop ohridski, vladika Nikolaj je, pored srpske, u Bitolju uredio i
grobnicu nemačkih vojnika. Pošto jedan takav hrišćanski čin nije mogao
ostati neprimećen, 1934. godine vladika Nikolaj je za njega dobio
odlikovanje nacističke Nemačke.St. Već sledeće godine, vladika Nikolaj
Velimirović je napisao jedan rad pod nazivom "Nacionalizam Svetog Save". * I
kao što su mnogi njega pored ili sa svetim Savom, vladika je pronašao osobu
za koju je smatrao da takođe zaslužuje da se bar po nečemu uporedi sa
najvećim srpskim svecem - Adolfa Hitlera. Ali, kakvu je to sličnost vladika
Nikolaj video između najvećeg srpskog sveca i najvećeg svetskog krvoloka? Da
li u njihovoj ličnosti ili u nekom njihovom delu? l.zar je bilo moguće
između njih dvojice povući bilo kakvu paralelu, po bilo kom osnovu?
Za vladiku Nikolaja, kao što ćemo videti, jeste. Naime, u svom radu
"Nacionalizam Svetog Save" vladika Nikolaj Velimirović tvrdi da je
nacionalna crkva, tj. borba za nju, "osnovu pravog, jevanđeljskog i
organskog nacionalizma" i da je takvu crkvu srpskom narodu stvorio sveti
Sava. Taj posao je on svršio "savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i
svršio ga je ne juče ili prekjuče, nego pre 700 godina. Otuda je nacionaizam
srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi." Ono što su Srbi već poodavno
imali, "mnogi, pa i najkulturniji narodi Zapada još nisu postigli". "Niko od
svih cvropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao što je
uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci." Umorivši se "od strašnih i
stoletnih borbi i napora", mnogi Evropljani "digli su ruke sasvim ne samo od
crkve nego i od vere hrišćanske". "Tada su se intelelektualne i političke
vođe evropskih naroda rešile na korak očajnika, naime: na odvajanje
nenacionalne crkve od države i na stvaranje nacionalizma bez vere." "Šta su
time postigli sinovi Evrope", pita vladika Nikolaj, i odmah odgovara:
"Odvojili su crkvu od države, ali su odvojili i sebe od naroda. I tako
vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provaliju između
inteligencije, koja se trudi pošto - poto da ne veruje ni u šta, i naroda,
koji hoće pošto - poto da održi veru."
Ali, dok su intelektualne i političke vođe evropskih država pravile korake
očajnika i stvarale nepremostive ponore između sebe i naroda, u jednoj
evropskoj zemlji njen vođa nije činio takvu grešku. Naravno, reč je o Trećem
rajhu i njegovom fireru (voždu) - Adolfu Hitleru. "Ipak se mora odati
poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi", kaže vladika Nikolaj, "koji je kao
prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna
anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao
na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji
posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao
svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među
herojima u našoj istoriji."
Za ovakav stav vladike prema jednom od najvećih zločinaca (ako ne i
najvećem) u istoriji čovečanstva, od boraca za "srpsku istinu i srpska
prava" nije se moglo čuti. Iako su od polovine 80-ih mnoga dela vladike
Nikolaja Velimirovića iznova i iznova izdavana, i mada je nesumnjivo
najzastupljeniji crkveni pisac po knjižarama Srbije, prema njegovoj maloj
knjižici "Nacionalizam Svetog Save" ponašalo se ignorantski i maćehinski.
Nije dozvoljeno Srbima da u punoj meri od najvećeg među sobom (posle sv.
Save) saznaju kakav je nacistički firer bio, tj. kako ga je doživljavao ovaj
"bogovidac" i "tajnovidac". Ali, zato se moglo i čuti i pročitati da je
"prema
iskazu generala Fan Lera, lično Adolf Hitler naredio da se uhapse patrijarh
SPC Dožić, mitropolit Zimonjić i vladika Nikolaj Velimirović".'; Posebno je
isticano da je vladika Nikolaj, zajedno sa patrijarhom Gavrilom, hio u
zloglasnom nacističkom logoru Dahau. Međutim, uz još nekoliko epskih
podataka, priča se uglavnom na tome i završavala, uz napomenu da su njih
dvojica jedini crkveni velikodostojnici u Evropi koji su bili u nekom
nacističkom ko ne-logoru.
Tokom svog boravka u koncentracionom logoru Dahau, vladika Nikolaj je
napisao i knjigu pod nazivom "Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor".
Jedan od zaključaka koji bi se mogao izvesti iz pomenutih podataka glasi:
lažne su bile priče da su vladale strahote u nacističkim koncentracionim
logorima. Iz njih su izlazili živi i oni čije je ulogorenje tražio lično
Adolf Hitler, i što je još važnije, u tim konc-Iogorima prinudnog rada ili
nije bilo ili nije bio toliko naporan, pa su logoraši u slobodnom vremenu
mogli da se bave i naučnim i umetničkim stvaralaštvom, tj. mogli su i knjige
da pišu! Do ovako grotesknog zaključka može se doći samo zahvaljujući
prikrivanjima, lažima i poluistinama, glavnom oružju onih koji su se tokom
poslednje dve decenije XX veka predstavljali kao borci za srpske nacionalne
interese (poput Hitlera za nemačke) i doveli srpski narod na rub propasti.
Istina je, međutim, da je vladika Nikolaj Velimirović u logoru Dahau proveo
oko tri meseca, od početka septembra 1944. do decembra iste godine, kao
Ehrenhaftling (počasni zatvorenik).;. Bio je smešten u posebnom delu logora,
zajedno sa ostalim uglednim zatvorenicima iz drugih zemalja. Njima je davana
ista hrana kojom su se hranili i nemački oficiri, pa su čak izlazili i u
grad pod nemačkom pratnjom.('" Od 1943. godine stanje u logoru Dahau za
sveštenike - logoraše "unekoliko se popravilo", kaže Branko Đorđević, viši
činovnik Patrijaršije, takođe logoraš, u tekstu "Sveštenici u
koncentracionom logoru Dahau", objavljenom u "Glasniku Srpske pravoslavne
crkve" jula 1945. godine.!'j To poboljšanje se sastojalo u naredbi da se
sveštenici "ubuduće ne šalju s raznim transportima, već da se upotrebe
isključivo za poslove u logoru". "Svi su morali raditi bez obzira da li je
neko od njih episkop, ili je tek dobio prvi čin u svojoj Crkvi. Bilo je
sveštenika i od SO godina starosti, pa su i oni morali raditi, naravno lakše
poslove u samom bloku (domaći rad). Režim koji je važi o za sve internirce,
važio je i za sveštenike (logorska disciplina, rad, stan, hrana, odelo j
dr.)."
Ali, naravno, bilo je i izuzetaka. "Izuzetak je učinjen . prema Njegovoj
Svetosti Patrijarhu Srpskom Gavrilu, Njegovom Preosveštenstvu Episkopu
Nikolaju i jednom Francuskom Arcibiskupu, koji su, dok ih s ostalim
promitentima nisu odveli iz logora u Tirol, živeli odvojeno od nas u tzv.
počasnim bunkerima." Deo logora u kome su se nalazili patrijarh Gavrilo i
vladika Nikolaj bio je visokim zidom odvojen od dela u kome su se nalazili
"obični" zatvorenici i nije bilo dozvoljeno da se sa njima viđaju ili
sastaju. "Počasni zatvorenici" mogli su da nose svoju odeću, a vladika
Nikolaj i patrijarh Gavrilo, za razliku od drugih sveštenih lica, nisu
morali da se briju i šišaju. I ono najvažnije, zahvaljujući čemu je vladika
uspeo za tri meseca da napiše svoju knjigu, nisu bili terani na rad. I još
jedan izuzetak. Od trinaest srpskih pravoslavnih sveštenih lica koja su
doživela kraj rata u konc-logoru Dahau, njih jedanaest je moralo da sačeka
da ih oslobode "neobično hrabri i odvažni američki vojnici" koji su zauzeli
logor "na Cveti 29. aprila 1945. godine, u pet i po časova posle podne".
Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirović to nisu morali da čekaju.
Oni su iz logora otišli nekoliko meseci ranije sa ostalim "počasnim
zatvorenicima",
Da li je vladika Nikolaj promenio svoj stav o Adolfu Hitleru, kao što je
promenio o mnogo čemu drugom tokom života, i da li je i posle Drugog
svetskog rata firera smatrao za "svetitelja, genija i heroja" sličnog sv.
Savi, teško je reći. On sam nikada se nije ogradio od tvrdnji iznetih u
knjižici "Nacionalizam Svetog Save". Međutim, jedno je sigurno: vladika je
do kraja života ostao Hitlerov istomišljenik bar kada su Jevreji bili u
pitanju. Upravo u knjizi "Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor", koju
je 1944. godine napisao u konc-Iogoru, vladika Nikolaj je poručio Srbima i
celoj Evropi:
"U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa Sina božijeg
stvorili su od Evrope glavno bojište protiv Boga, a za đavola... Sva moderna
gesla evropska sastavili su Zid i koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i
štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i
sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Zidova
odnosno oca njihova - đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da
Hrista ponište, i da na presto Hrista stave svoga jevrejskog mesiju, ne
znajući ni danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je
zauzdao svojom uzdom i bičeva ih svojim bičem... Ali je za čuđenje da su se
Evropejci kršteni miropomazani, potpuno predali Zidovima tako da židovskom
glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju,
židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, i po
židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe."
Ove reči, koje su okarakterisane kao notoran semitizam, vladika Nikolaj
Velimirović je ispisao u svojoj 64. godini života. Reči poštovanja, pa čak i
divljenja, prema liku i delu Adolfa Hitlera, iz knjižice "Nacionalizam
Svetog Save", vladika Nikolaj je napisao 1935, dakle u 55. godini života, u
vreme kada ga "u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja,
oduševljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna
delatnost Svetog Save", kako reče vladika Artemije. Znači, nisu to bili
stavovi nekog "zelenog", ostrašćenog mladunca koji je već sutradan mislio,
govorio i radio nešto sasvim suprotno, nego duhovno zrelog čoveka. I pored
toga, pojedini srpski episkopi su vladiku Nikolaja Velimirovića nazivali
"drugi Hristos" i "Zlatoust Srpski", prozivali ga svecem iako on to nije
bio, a njegove misli citirali kao ključne i nepobitne argumente čak i u
svojim međusobnim raspravama.
Takođe, ono što je drugima pripisivano kao greh, vladici Nikolaju je
praštano, ili bolje reći, uopšte nije pominjano. Na primer, u jednoj od
svojih brojnih javnih polemika, iz novembra 1991. godine, vladika Atanasije
Jevtić je šestorici "pravoslavnih teologa i pisaca iz Pariza" ovako govorio:
"Vi ne samo da ne znate već vas se i ne tiču informacije o pravoj prirodi
sukoba i borbi u zapadnim krajevima Jugoslavije, gde vekovima žive u
susedstvu Srbi i Hrvati. Vi se iz dobrog zakona na Zapadu usuđujete da
držite pridiku srpskim episkopima.,,"(" Iz isto tako dobrog zaklona, sa još
daljeg Zapada, tj. iz Amerike, držao je pridike srpskim episkopima i vladika
Nikolaj, ali mu to nije uzimano za zlo. Te pridike su slušane i poštovane i
pored činjenice da mu je posle Drugog svetskog rata za nastavak života draža
bila Amerika od mnogovoljene Srbije. (Radilo se tu o "ljubavi na daljinu".)
Amerika koju su neki nazivali carstvom Jevreja, ili kako bi to vladika
Nikolaj rekao "oca njihova - đavola".
I za kraj ove pod uže priče o vladici Nikolaju ("prema svecu i tropar"),
recimo da su opravdane reči gospodina Radovana Bigovića koji kaže: "Nikolaj
je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen." Zaista, obimno
delo vladike Nikolaja Velimirovića nalik je velikoj tržnici sa izborom
različitih, pa i sasvim suprotnih ideja. Ako ste neonacista i želite svoje
mišljenje da potkrepite citirajući neki autoritet koji afirmativno govori o
Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao što smo već videli,
naći ćete ono što vam je potrebno. Ako ste za ideju jugoslovenstva, protiv
ideje jugoslovenstva, za ekumenizam, protiv ekumenizma, za Evropu, protiv
Evrope, za humanizam, protiv humanizma itd., itd., kod vladike Nikolaja za
svakoga će se pronaći ponešto. Nikoga on neće ostaviti nezadovoljenim, osim
one koji bi možda da o Jevrejima kažu neku le pu reč.
*"Nikolaj je bio začetnik i ekumenske ideje o ujedinjenju pravoslavnih i
rimokatolika, o kojoj se, u to vreme, nije govorilo među rimokatolicima".
(Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999). A evo šta o ekumenizmu kaže otac Justin
Popović u knjizi "Pravoslavna Crkva i Ekumenizam"; "Ekumenizam je zajedničko
ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem
svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta
psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve. nisu drugo već jeres do jeresi. Njima
je zajedničko evanđelsko ime: svejeres".
*"Ko ne razume sudbinu Srba za Jugoslaviju, on sprema nama treću grobnicu.
Zato kada bude otcepljen Sandžak, videćemo kada i kakva će biti ta
dogovorena Jugoslavija", govorio je vladika u martu '92. (Borba, 14-15. mart
1992).
**Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je stric Zorice
Radović, supruge gospodina Koštunice, tvrdi novinar Petar Luković.
* Radi se zapravo o predavanju održanom 1935. godine na proslavi "Nedelje
pravoslavlja" u Beogradu.
--
Kad predje nasa vojska Drinu, dat ce se Turcima 24 sata pa makar i 48
vremena da se vrate na pradedovsku veru, a sve sto ne bi htelo, neka se da
poseci kao sto smo u svoje vreme uradili u Srbiji. U Bosni se s Turcima nece
moci po evropski, nego po naski.
[Stojan Protic, Nica, 1917]
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Ostale knjige za download
-----------
Knjiga o poganoj cetnickoj istoriji, lazima, i jos mnogo toga:
1. Etnicko ciscenje - Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji;
Priredili Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Samac; S francuskog preveo Ivan
Gotthardi Skiljan; Urednik Franjo Sanjek.
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193284/Etnicko_ciscenje.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/mzekf
-----------
-----------
Nesto malo o "menjanju vere za veceru", i stalnom nabacivanju toga drugima,
a narocito "proneverenim Turcima". Knjiga Spasoja Vasiljeva govori o tome
koliko su Bogova imali "originalni" Srbi.
2. Spasoje Vasiljev - Slovenska mitologija (latinica)
Link za full download:
http://rapidshare.de/files/25193619/Slovenska_Mitologija_-_latinica.zip.html
Skracen link: http://tinyurl.com/oty5u
-----------
Sličnost izmedu Adolfa Hitlera i svetoga Save
U maju 1991. bilo je još "dobrih znakova". Posle više od tri decenije, iz
Amerike (iz porte manastira Sv. Save u Libertvilu, kod Čikaga) prenete su
mošti čoveka čiji je duh suvereno vladao Srbijom od sredine 80-ih godina i
čoveka koji je nosio odlikovanje nacističke Nemačke i koji je u trenutku
lucidnosti otkrio da postoje značajne sličnosti između Adolfa Hitlera i
svetoga Save; čoveka čija se misao mnogima učinila kao dobro opravdanje da
srpski nacionalizam 80-ih i srpski socijalizam 90-ih stope u srpski
nacionalsocijalizam (nacizam). Taj čovek bio je vladika žički Nikolaj
Velimirović. Tako je vladika Nikolaj.. posle 35 godina, u Srbiji bio
prisutan i duhom i telom (tj. njegovim ostacima). Vraćen je mrtav tamo gde
sam nije hteo da se vrati živ. Naime, posle Drugog svetskog rata, ne želeći
da živi u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji, vladika Nikolaj je otišao u
Ameriku. Objašnjavajući taj svoj postupak imao je običaj da kaže: "Kada kuća
gori - požar gasite izvana". Iako je u Srbiji početkom 90-ih još uvek važi
lo "i posle Tita-Tito", mošt i vladike Nikolaja su prenete iz Amerike u nadi
da mu mrtvom komunizam u Srbiji neće smetati i da bi, možda, iznutra mogao
da ugasi ono što živ nije mogao izvana.
Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 23. decembra 1880. godine (po starom
kalendaru), ili 5. januara 18S1. (po novom), u malom selu Lelić nedaleko od
Valjeva. Bio je najstarije dete oca Dragomira i majke Katarine, koji su
imali još osmoro dece. Kada je završio osnovnu školu i gimnaziju, Nikola
Velimirović je pokušao da se upiše na Vojnu akademiju, ali ga je lekarska
komisija odbila zato što je bio sitan telom i uzak u grudima. S mukom je
primljen i u Bogosloviju. "Na prijemnom ispitu kod svog episkopa pokazalo se
da Nikola ima slab sluh za pevanje, pa još kada ga je episkop video onako
malog, bez obzira na sve bogatstvo njegove duše, rekao je: 'Šta će nam ovaj?
Zašto da šaljemo ovo slabunjavo dete? Neće izdržati tamo, umreće, te ćemo
uzalud baciti pare.' Međutim, de te se nije pokolebalo, i bilo je
primljeno.''U Bogosloviji Nikola Velimirović je postigao daleko šire
obrazovanje od onog koje je predviđeno. Mnogo je čitao i "proučio Tolstoja,
Dostojevskog, Šekspira, Puškina, pa i Marksa i mnoge druge svetske pisce i
domaće pisce i filosofe"." Školovanje je nastavio u Rusiji, Nemačkoj i
Švajearskoj (starokatolički univerzitet u Bernu), gde je stekao doktorat iz
teoloških nauka. Zvanje doktora filozofije stekao je na Oksfordskom
univerzitetu. Po povratku u Srbiju, zamonašio se u manastiru Rakovici, pored
Beograda, 20. decembra 1909, dobivši ime Nikolaj. Kada je počeo Prvi svetski
rat, vlada Nikole Pašića ga je poslala da u Engleskoj i Americi diplomatski
delu je protiv austrougarske propagande i da afirmiše pravednu borbu Srba.
Poznati srpski naučnik Mihailo Pupin, koji se u to vreme angažovao na istom
zadatku, rekao je: "Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio sveti Sava
pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglosaksoncima."
Po završetku Prvog svetskog rata, dok je još bio u Engleskoj, Nikolaj
Velimirović je izabran za vladiku žičkog (25. marta 1919), ali je već
sledeće godine premešten u Ohridsku eparhiju. Nekoliko godina kasnije (1934)
vraćen je u Ziču. Kada je počeo Drugi svetski rat, Nemci su vladiku Nikolaja
stavili u kućni pritvor u manastir Ljubostinju, a onda je 3. decembra 1942.
poslat u manastir Vojlovac, blizu Pančeva. Godine 1943. u isti manastir
doveden je i tadašnji patrijarh srpski Gavrilo Dožić. Krajem leta 1944.
obojicu su poslali u koncentracioni logor Dahau. Na kraju Drugog svetskog
rata i patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj zatekli su se u Sloveniji. Posle
jednog perioda provedenog u zapadnoevropskim zemljama, patrijarh Gavrilo se
vratio u Srbiju i ponovo preuzeo vođenje Srpske crkve, dok je vladika
Nikolaj odlučio da ode u Ameriku. Tu je i umro 18. marta 1956. godine, li
ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji, a sahranjen je u srpskom
manastiru Sv. Save u Libertvilu.
Mihailo Pupin, naravno, nije bio jedini Srbin koji je izuzetno cenio vladiku
Nikolaja i uporedio ga sa svetim Savom. I po mišljenju oca Justina Popovića,
jednog od najpoštovanijih
srpskih i uopšte pravoslavnih teologa, vladika Nikolaj Velimirović je bio
najveći Srbin posle svetog Save:' Đakon Radovan Bigović, profesor
Bogoslovskog fakulteta, naziva ga "bogovidac" i "tajnovidac". Za njega
"Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen."" Za
vladiku Lavrentija on je "drugi Hristos",'; a za mitropolita Amfilohija
"Zlatoust srpski".'" Prema vladici Nikolaju najuzdržaniji je bio patrijarh
Pavle koji je za njega rekao samo da je "Veliki saradnik Božiji"."
Od sredine 80-ih, kada su u Srbiji počeli intenzivni radovi na tome da
"svetina uzme uk" i da se "zanese čitav narod", kako je to nekada govorio
Laza Kostić," u crkvenim časopisima redovno su objavljivani tekstovi iz pera
vladike Nikolaja. U tome je prednjačio "Glas crkve", časopis Eparhije
šabačko-valjevske, čiji episkop je u to vreme bio Jovan Velimirović, nećak
vladike Nikolaja Velimirovića. Preko ovog časopisa vođen je i "obračun sa
protivnicima vladike Nikolaja", pokrenuta je "akcija za povratak njegovih
moštiju iz Amerike", a traženo je i "proglašenje vladike Nikolaja
Velimirovića za sveca",'" lako vladika Nikolaj nije bio kanonizovan, tj.
Sabor ga nije proglasio za sveca i uneo u Imenoslov svetih Srpske
pravoslavne crkve, mnogima to nije bila prepreka da ga samovoljno nazivaju
svecem. "Prilikom proslave prve slave 'Glasa crkve', marta 1986, ikonama na
oltaru crkve doda ta je i ikona Sv. vladike Nikolaja".;u On je postao patron
i "slava" uredništva koje ga ''proslavlja'' 5/18. marta.
Mada ga porede sa svetim Savom i nazivaju najvećim Srbinom posle njega,
mnogo toga se ne zna o vladici Nikolaju Velimiroviću. U svojoj knjizi "Od
svečoveka do bogočoveka", đakon Radovan Bigović kaže da je malo poznato, ili
čak nepoznato, da je vladika Nikolaj Velimirović nekada bio jedan od
najvatrenijih pobornika jugoslovenske ideje.* I kao što se vatreno zalagao
za tu ideju, nekoliko godina kasnije isto tako vatreno zalagao se protiv
nje. "Jugoslavija je značila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu,
prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom
poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i samo prkos",iz govorio je
kasnije ovaj "bogovidac" i "tajnovidac", pošto je progledao i prestao i sam
da prkosi Hristu i svetom Savi.
U svojoj "Azbuci narodne odbrane" vladika Nikolaj je rekao, misleći na
Jugoslaviju, da se "narod može lako prevariti jedanput, teže dvaput, triput
nikada". Međutim, kao što se kasnije pokazalo, ovo pravilo nije važilo
jedino za srpski narod i srpske vođe. Na početku trećeg milenijuma Srbija je
davala sve od sebe da ubedi još jedinu preostalu uz nju, Crnu Goru, da
ostane u tom "prkosu Hristu", ili "grobnici" srpstva, kako je vladika
Atanasije Jevtić nazivao Jugoslaviju. Iako su pojedini episkopi SPC dizali
veliku galamu protiv "treće, Miloševićeve Jugoslavije", kada su videli da od
pripajanja hrvatskih i bosansko-hercegovačkih teritorija Srbiji neće biti
ništa, iznenada su se uću tali. Primirio se čak i vladika Atanasije Jevtić,
poznat po rečenici "U mutnu Maricu svaka Jugoslavija".Svoj odnos poštovanja
prema gospodinu Vojislavu Koštunici, vladika Atanasije nije promenio ni kada
je ovaj od Slobodana Miloševića preuzeo ulogu "grobara"* srpstva. Slično se
ponašao i mitropolit Amfilohije koji je otvoreno pledirao za opstanak države
na čijem čelu se sada nalazio njegov zet. * *
Vladika Nikolaj Velimirović nije promenio mišljenje samo po pitanju
jugoslovenske ideje. I svoj nekadašnji stav prema Evropi on je pretvorio u
potpunu suprotnost. Po rečima protosinđela (kasnije vladike
raško-prizrenskog) Artemija: "U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj
otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva.
Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava
ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost
Svetog Save." Zato je vladika Nikolaj sada poručivao srpskom narodu: "Srbija
je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoće i
može;ali neka se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi. Rečju: neka bude s
Hristom, neka se hvali Hristom i ničim više, pa će se nebesna svetlost
prosuti pred njom na putu." (Krajem 90-ih mnoge srpske vođe, pa i crkvene,
Srbima su poručivale sasvim suprotno.) U svom poznatom radu "Rat i Biblija"
iz 1931. vladika Nikolaj nije poštedeo ni Amerikance: "O, vi Amerikanci, o
vi Evropejci! Kako ste mnogo stradali i kako ćete mnogo još stradati! Sva
takozvana kultura vaša svela se na borbu za moć, za nadmoć". Ipak, deceniju
i po kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, umesto u svoju voljenu
Srbiju, vladika Nikolaj je radije otišao u tu i takvu Ameriku.
Najzanimljiviji je bio stav vladike Nikolaja prema jednoj istorijskoj
ličnosti čiji su satanski um i ideje koje su iz njega potekle proizveli smrt
i patnje miliona ljudi širom sveta. Naravno, reč je o Adolfu Hitleru. Dok je
bio episkop ohridski, vladika Nikolaj je, pored srpske, u Bitolju uredio i
grobnicu nemačkih vojnika. Pošto jedan takav hrišćanski čin nije mogao
ostati neprimećen, 1934. godine vladika Nikolaj je za njega dobio
odlikovanje nacističke Nemačke.St. Već sledeće godine, vladika Nikolaj
Velimirović je napisao jedan rad pod nazivom "Nacionalizam Svetog Save". * I
kao što su mnogi njega pored ili sa svetim Savom, vladika je pronašao osobu
za koju je smatrao da takođe zaslužuje da se bar po nečemu uporedi sa
najvećim srpskim svecem - Adolfa Hitlera. Ali, kakvu je to sličnost vladika
Nikolaj video između najvećeg srpskog sveca i najvećeg svetskog krvoloka? Da
li u njihovoj ličnosti ili u nekom njihovom delu? l.zar je bilo moguće
između njih dvojice povući bilo kakvu paralelu, po bilo kom osnovu?
Za vladiku Nikolaja, kao što ćemo videti, jeste. Naime, u svom radu
"Nacionalizam Svetog Save" vladika Nikolaj Velimirović tvrdi da je
nacionalna crkva, tj. borba za nju, "osnovu pravog, jevanđeljskog i
organskog nacionalizma" i da je takvu crkvu srpskom narodu stvorio sveti
Sava. Taj posao je on svršio "savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i
svršio ga je ne juče ili prekjuče, nego pre 700 godina. Otuda je nacionaizam
srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi." Ono što su Srbi već poodavno
imali, "mnogi, pa i najkulturniji narodi Zapada još nisu postigli". "Niko od
svih cvropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao što je
uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci." Umorivši se "od strašnih i
stoletnih borbi i napora", mnogi Evropljani "digli su ruke sasvim ne samo od
crkve nego i od vere hrišćanske". "Tada su se intelelektualne i političke
vođe evropskih naroda rešile na korak očajnika, naime: na odvajanje
nenacionalne crkve od države i na stvaranje nacionalizma bez vere." "Šta su
time postigli sinovi Evrope", pita vladika Nikolaj, i odmah odgovara:
"Odvojili su crkvu od države, ali su odvojili i sebe od naroda. I tako
vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provaliju između
inteligencije, koja se trudi pošto - poto da ne veruje ni u šta, i naroda,
koji hoće pošto - poto da održi veru."
Ali, dok su intelektualne i političke vođe evropskih država pravile korake
očajnika i stvarale nepremostive ponore između sebe i naroda, u jednoj
evropskoj zemlji njen vođa nije činio takvu grešku. Naravno, reč je o Trećem
rajhu i njegovom fireru (voždu) - Adolfu Hitleru. "Ipak se mora odati
poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi", kaže vladika Nikolaj, "koji je kao
prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna
anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao
na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji
posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao
svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među
herojima u našoj istoriji."
Za ovakav stav vladike prema jednom od najvećih zločinaca (ako ne i
najvećem) u istoriji čovečanstva, od boraca za "srpsku istinu i srpska
prava" nije se moglo čuti. Iako su od polovine 80-ih mnoga dela vladike
Nikolaja Velimirovića iznova i iznova izdavana, i mada je nesumnjivo
najzastupljeniji crkveni pisac po knjižarama Srbije, prema njegovoj maloj
knjižici "Nacionalizam Svetog Save" ponašalo se ignorantski i maćehinski.
Nije dozvoljeno Srbima da u punoj meri od najvećeg među sobom (posle sv.
Save) saznaju kakav je nacistički firer bio, tj. kako ga je doživljavao ovaj
"bogovidac" i "tajnovidac". Ali, zato se moglo i čuti i pročitati da je
"prema
iskazu generala Fan Lera, lično Adolf Hitler naredio da se uhapse patrijarh
SPC Dožić, mitropolit Zimonjić i vladika Nikolaj Velimirović".'; Posebno je
isticano da je vladika Nikolaj, zajedno sa patrijarhom Gavrilom, hio u
zloglasnom nacističkom logoru Dahau. Međutim, uz još nekoliko epskih
podataka, priča se uglavnom na tome i završavala, uz napomenu da su njih
dvojica jedini crkveni velikodostojnici u Evropi koji su bili u nekom
nacističkom ko ne-logoru.
Tokom svog boravka u koncentracionom logoru Dahau, vladika Nikolaj je
napisao i knjigu pod nazivom "Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor".
Jedan od zaključaka koji bi se mogao izvesti iz pomenutih podataka glasi:
lažne su bile priče da su vladale strahote u nacističkim koncentracionim
logorima. Iz njih su izlazili živi i oni čije je ulogorenje tražio lično
Adolf Hitler, i što je još važnije, u tim konc-Iogorima prinudnog rada ili
nije bilo ili nije bio toliko naporan, pa su logoraši u slobodnom vremenu
mogli da se bave i naučnim i umetničkim stvaralaštvom, tj. mogli su i knjige
da pišu! Do ovako grotesknog zaključka može se doći samo zahvaljujući
prikrivanjima, lažima i poluistinama, glavnom oružju onih koji su se tokom
poslednje dve decenije XX veka predstavljali kao borci za srpske nacionalne
interese (poput Hitlera za nemačke) i doveli srpski narod na rub propasti.
Istina je, međutim, da je vladika Nikolaj Velimirović u logoru Dahau proveo
oko tri meseca, od početka septembra 1944. do decembra iste godine, kao
Ehrenhaftling (počasni zatvorenik).;. Bio je smešten u posebnom delu logora,
zajedno sa ostalim uglednim zatvorenicima iz drugih zemalja. Njima je davana
ista hrana kojom su se hranili i nemački oficiri, pa su čak izlazili i u
grad pod nemačkom pratnjom.('" Od 1943. godine stanje u logoru Dahau za
sveštenike - logoraše "unekoliko se popravilo", kaže Branko Đorđević, viši
činovnik Patrijaršije, takođe logoraš, u tekstu "Sveštenici u
koncentracionom logoru Dahau", objavljenom u "Glasniku Srpske pravoslavne
crkve" jula 1945. godine.!'j To poboljšanje se sastojalo u naredbi da se
sveštenici "ubuduće ne šalju s raznim transportima, već da se upotrebe
isključivo za poslove u logoru". "Svi su morali raditi bez obzira da li je
neko od njih episkop, ili je tek dobio prvi čin u svojoj Crkvi. Bilo je
sveštenika i od SO godina starosti, pa su i oni morali raditi, naravno lakše
poslove u samom bloku (domaći rad). Režim koji je važi o za sve internirce,
važio je i za sveštenike (logorska disciplina, rad, stan, hrana, odelo j
dr.)."
Ali, naravno, bilo je i izuzetaka. "Izuzetak je učinjen . prema Njegovoj
Svetosti Patrijarhu Srpskom Gavrilu, Njegovom Preosveštenstvu Episkopu
Nikolaju i jednom Francuskom Arcibiskupu, koji su, dok ih s ostalim
promitentima nisu odveli iz logora u Tirol, živeli odvojeno od nas u tzv.
počasnim bunkerima." Deo logora u kome su se nalazili patrijarh Gavrilo i
vladika Nikolaj bio je visokim zidom odvojen od dela u kome su se nalazili
"obični" zatvorenici i nije bilo dozvoljeno da se sa njima viđaju ili
sastaju. "Počasni zatvorenici" mogli su da nose svoju odeću, a vladika
Nikolaj i patrijarh Gavrilo, za razliku od drugih sveštenih lica, nisu
morali da se briju i šišaju. I ono najvažnije, zahvaljujući čemu je vladika
uspeo za tri meseca da napiše svoju knjigu, nisu bili terani na rad. I još
jedan izuzetak. Od trinaest srpskih pravoslavnih sveštenih lica koja su
doživela kraj rata u konc-logoru Dahau, njih jedanaest je moralo da sačeka
da ih oslobode "neobično hrabri i odvažni američki vojnici" koji su zauzeli
logor "na Cveti 29. aprila 1945. godine, u pet i po časova posle podne".
Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirović to nisu morali da čekaju.
Oni su iz logora otišli nekoliko meseci ranije sa ostalim "počasnim
zatvorenicima",
Da li je vladika Nikolaj promenio svoj stav o Adolfu Hitleru, kao što je
promenio o mnogo čemu drugom tokom života, i da li je i posle Drugog
svetskog rata firera smatrao za "svetitelja, genija i heroja" sličnog sv.
Savi, teško je reći. On sam nikada se nije ogradio od tvrdnji iznetih u
knjižici "Nacionalizam Svetog Save". Međutim, jedno je sigurno: vladika je
do kraja života ostao Hitlerov istomišljenik bar kada su Jevreji bili u
pitanju. Upravo u knjizi "Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor", koju
je 1944. godine napisao u konc-Iogoru, vladika Nikolaj je poručio Srbima i
celoj Evropi:
"U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa Sina božijeg
stvorili su od Evrope glavno bojište protiv Boga, a za đavola... Sva moderna
gesla evropska sastavili su Zid i koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i
štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i
sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Zidova
odnosno oca njihova - đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da
Hrista ponište, i da na presto Hrista stave svoga jevrejskog mesiju, ne
znajući ni danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je
zauzdao svojom uzdom i bičeva ih svojim bičem... Ali je za čuđenje da su se
Evropejci kršteni miropomazani, potpuno predali Zidovima tako da židovskom
glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju,
židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, i po
židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe."
Ove reči, koje su okarakterisane kao notoran semitizam, vladika Nikolaj
Velimirović je ispisao u svojoj 64. godini života. Reči poštovanja, pa čak i
divljenja, prema liku i delu Adolfa Hitlera, iz knjižice "Nacionalizam
Svetog Save", vladika Nikolaj je napisao 1935, dakle u 55. godini života, u
vreme kada ga "u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja,
oduševljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna
delatnost Svetog Save", kako reče vladika Artemije. Znači, nisu to bili
stavovi nekog "zelenog", ostrašćenog mladunca koji je već sutradan mislio,
govorio i radio nešto sasvim suprotno, nego duhovno zrelog čoveka. I pored
toga, pojedini srpski episkopi su vladiku Nikolaja Velimirovića nazivali
"drugi Hristos" i "Zlatoust Srpski", prozivali ga svecem iako on to nije
bio, a njegove misli citirali kao ključne i nepobitne argumente čak i u
svojim međusobnim raspravama.
Takođe, ono što je drugima pripisivano kao greh, vladici Nikolaju je
praštano, ili bolje reći, uopšte nije pominjano. Na primer, u jednoj od
svojih brojnih javnih polemika, iz novembra 1991. godine, vladika Atanasije
Jevtić je šestorici "pravoslavnih teologa i pisaca iz Pariza" ovako govorio:
"Vi ne samo da ne znate već vas se i ne tiču informacije o pravoj prirodi
sukoba i borbi u zapadnim krajevima Jugoslavije, gde vekovima žive u
susedstvu Srbi i Hrvati. Vi se iz dobrog zakona na Zapadu usuđujete da
držite pridiku srpskim episkopima.,,"(" Iz isto tako dobrog zaklona, sa još
daljeg Zapada, tj. iz Amerike, držao je pridike srpskim episkopima i vladika
Nikolaj, ali mu to nije uzimano za zlo. Te pridike su slušane i poštovane i
pored činjenice da mu je posle Drugog svetskog rata za nastavak života draža
bila Amerika od mnogovoljene Srbije. (Radilo se tu o "ljubavi na daljinu".)
Amerika koju su neki nazivali carstvom Jevreja, ili kako bi to vladika
Nikolaj rekao "oca njihova - đavola".
I za kraj ove pod uže priče o vladici Nikolaju ("prema svecu i tropar"),
recimo da su opravdane reči gospodina Radovana Bigovića koji kaže: "Nikolaj
je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen." Zaista, obimno
delo vladike Nikolaja Velimirovića nalik je velikoj tržnici sa izborom
različitih, pa i sasvim suprotnih ideja. Ako ste neonacista i želite svoje
mišljenje da potkrepite citirajući neki autoritet koji afirmativno govori o
Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao što smo već videli,
naći ćete ono što vam je potrebno. Ako ste za ideju jugoslovenstva, protiv
ideje jugoslovenstva, za ekumenizam, protiv ekumenizma, za Evropu, protiv
Evrope, za humanizam, protiv humanizma itd., itd., kod vladike Nikolaja za
svakoga će se pronaći ponešto. Nikoga on neće ostaviti nezadovoljenim, osim
one koji bi možda da o Jevrejima kažu neku le pu reč.
*"Nikolaj je bio začetnik i ekumenske ideje o ujedinjenju pravoslavnih i
rimokatolika, o kojoj se, u to vreme, nije govorilo među rimokatolicima".
(Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999). A evo šta o ekumenizmu kaže otac Justin
Popović u knjizi "Pravoslavna Crkva i Ekumenizam"; "Ekumenizam je zajedničko
ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem
svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta
psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve. nisu drugo već jeres do jeresi. Njima
je zajedničko evanđelsko ime: svejeres".
*"Ko ne razume sudbinu Srba za Jugoslaviju, on sprema nama treću grobnicu.
Zato kada bude otcepljen Sandžak, videćemo kada i kakva će biti ta
dogovorena Jugoslavija", govorio je vladika u martu '92. (Borba, 14-15. mart
1992).
**Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je stric Zorice
Radović, supruge gospodina Koštunice, tvrdi novinar Petar Luković.
* Radi se zapravo o predavanju održanom 1935. godine na proslavi "Nedelje
pravoslavlja" u Beogradu.
--
Kad predje nasa vojska Drinu, dat ce se Turcima 24 sata pa makar i 48
vremena da se vrate na pradedovsku veru, a sve sto ne bi htelo, neka se da
poseci kao sto smo u svoje vreme uradili u Srbiji. U Bosni se s Turcima nece
moci po evropski, nego po naski.
[Stojan Protic, Nica, 1917]
