Jasmin Terzic
2006-07-07 13:20:06 UTC
Preuzeto iz knjige "Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj" autora Milorada
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Kosovski i tevtonski vitezovi
"Kosovska tragedija" i čuveni odlazak Slobodana Miloševića u Kosovo Polje
27. marta 1987. godine ("Ovaj narod niko ne sme da bije.") doprineli su da
se prvi komunista Srbije visoko uzdigne na političkoj sceni. Hvalospevi su
stizali sa svih strana, a ne samo od Atanasija Jevtića. Opet su među prvima
reagovali književnici. Već prvog maja 1987, na naslovnoj strani "Književnih
novina", pojavila se pesma Radoslava Zlatanovića, "Himna na ledini": "Ali
pristiže tep mladi govornik/ Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu/
Razgovaraću sa svojim narodom i na ledini, kaže,! u školskom dvorištu, i na
njivi..."
Dakle, pred kraj osamdesetih godina Kosovo je bilo tema o kojoj se u Srbiji
najviše govorilo. Ali, nažalost, ne sa istorijske tačke gledišta, već sa one
bajkovite, mitske. Način korišćenja priče o kosovskim vitezovima, zarad
postizanja određenih ciljeva, neodoljivo je podsećao na upotrebu mita o
tevtonskim vitezovima od strane nemačkih nacista. Nemački slavista Rajnhard
Laurer o tome je ovako pisao: "Nacionalni mitovi koji nas u doba mira
raduju, jer oplođuju umetnost, u kont1iktnim vremenima razvijaju opasne
potencijale militantnosti, okrutnosti i netrpeljivosti, koji deluju poput
masovnog ludila i ljude mogu da pretvore u zveri. Da li se tu radi o furor *
teutonieusu ili o furor serbicusu, za žrtve je podjednako loše."
Pripremajući se za proslavu 600-godišnjice Kosovskog boja, Srpska
pravoslavna crkva je odlučila da mošti kneza Lazara prebaci u manastir
Gračanicu. Tokom 1988. godine, kneževe mošti su pronete kroz eparhije
Zvorničko-tuzlansku, Šabačko-valjevsku, Šumadijsku i Zičku, i svugde su bile
svečano dočekane od velikog broj ljudi. Ovim povodom tadašnji vladika
šabačko-valjevski Jovan Velimirović izdao je poslanicu u kojoj je pomenuo
termin "nebeska Srbija", kasnije često i od mnogih korišćen. "Od kneza
Lazara i Kosova Srbi prvenstveno stvaraju NEBESKU SRBIJU, koja je do danas
sigurno narasla u najveću nebesku državu. Ako samo
uzmemo nevine žrtve ovog poslednjeg rata, milione i milione Srba i Srpkinja,
dece i nejači, pobijenih ili mučenih u najstrašnijim mukama ili bacanih u
jame i pećine od ustaških zločinaca, onda možemo pojmiti koliko je danas
srpsko carstvo na nebesima''.
Uz promenu republičkog Ustava, glavni događaj za Srbiju tokom 80-ih bila je
proslava 600-godišnjice Kosovskog boja. Centralna svečanost je održana na
Gazimestanu, na Vidovdan 1989. godine. Ovaj veliki skup* predstavljao je
sjajnu priliku da Slobodan Milošević ojača i učvrsti svoje lične pozicije i
on je tu priliku vrlo dobro iskoristio. Prisećanje na kosovske junake i sav
ostali "mitski garnirung" nisu naročito zanimali budućeg predsednika Srbije.
U krugovima bliskim Patrijaršiji zamereno mu je što nije prisustvovao
centralnom crkvenom pomenu u manastiru Gračanici. Koliko je sve to za
Slobodana Miloševića bilo nebitno najbolje se videlo jednu deceniju kasnije,
28. juna 1999. Deset godina ranije, proslava 600-godišnjice Kosovskog boja
bila je vest za naslovne strane svih, pa i državnih novina. Na televiziji,
na radiju, na tribinama, svuda se samo o Kosovu pričalo. Pevalo se "Oj
Srbijo, sad si opet cela, nećeš više biti u tri dela". A onda, u junu 1999,
umesto "od milion do dva miliona ljudi", na Gazimestanu su stajali samo
patrijarh Pavle, vladika Artemije, vladika Atanasije Jevtić i još nekolicina
ljudi, i to pod zaštitom međunarodnih oružanih snaga. U državnim medijima o
ovome nije bilo ni reči.
I na kraju, pomenimo još jednom izuzetnu sposobnost srpskih duhovnih i
svetovnih vođa za dugoročna planiranja i projektovanja. Strpljivim, upornim
i temeljitim radom tokom 80-ih godina postigli su fantastične rezultate. Oni
koji su juče plakali na vest o smrti Josipa Broza, sada su ga mrzeli iz dna
duše; koji su se kleli u Jugoslaviju, sada su verovali da je ona bila
"grobnica srpstva"; kojima su bratstvo i jedinstvo bili svetinje, sada su
samo čekali poziv da krenu u finalni obračun sa "Turcima" i "ustašama", tim
večitim neprijateljima Srba. Dakle, prva decenija rada na ostvarenju "novog
srpskog poretka" uspešno je završena. Psi rata bili su raspomamljeni opojnim
mirisom srpskog trolatičnog cveta (UKS - SANU - SPC) i režeći, iskeženih
zuba, trgali su lance kojima su bili vezani. Čovek koji je lance držao u
svojim rukama bio je, naravno, Slobodan Milošević. Kao što se sve vreme i
očekivalo, početak 90-ih značio je prelazak na ostvarenje druge faze plana
zvanog "novi srpski poredak". Psi rata napokon su pušteni sa lanca i krenuli
su u čerečenje plena. Vukovar, Sarajevo i Srebrenica najpoznatije su i
najveće žrtve tih deset godina napujdavanih zveri.
* furor=bes, pomama; zanos, oduševljenje.
Po domaćim procenama bilo je prisutno između milion i dva miliona ljudi.
Po agenciji Rojters, oko 300.000.
Patrijarh srpski iz devetog kruga
U vreme održavanja Izbornog sabora patrijarh German je još uvek bio živ.
Tokom njegove bolesti koja je počela od Vidovdanskog sabora 1989, kada je
polomio kuk, patrijarha Germana je zamenjivao mitropolit Jovan kao
"najstariji mitropolit po proizvodstvu". U decembru 1990. patrijarh German
bio je bolestan već punih godinu i po dana. Procena njegove "dokazane
nemoći" da vrši svoje patrijaršijske dužnosti obavljena je uz konsultaciju
sa konzilijumom lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Tek pošto je od
medicinskih stručnjaka dobijen nalaz, "Sabor je razrešio teško obolelog
patrijarha Germana svih patrijaršijskih dužnosti i obaveza" i krenuo u izbor
novog patrijarha.
Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora održano je 1. decembra 1990. u
Patrijaršijskom dvoru u Beogradu i bilo je izuzetno uzbudljivo i neizvesno.
Predsedavao je najstariji arhijerej SPC po posvećenju mitropolit
dabrobosanski Vladislav. Ovom zasedanju prisustvovali su svi arhijereji osim
episkopa srednjozapadnoameričkog Firmilijana, koji je preko posrednika
učestvovao u glasanju. Tako je uglasanju učestvovalo svih 25 arhijereja.
Izborni sabor je počeo sa radom posle priziva Svetog duha koji je služio
episkop sremski Vasilije. Na izbornoj listi za novog patrijarha bilo je 17
arhijereja.
"Glasanje se odvijalo tako što je svaki od članova Izbornog sabora trebalo
da zaokruži tri kandidata za koje smatra da mogu da uđu u trojnu kandidaturu
za izbor patrijarha. Da bi neki kandidat ušao u trojnu kandidaturu, mora da
ima više od polovine glasova članova Izbornog sabora, znači najmanje 13." "U
prvom krugu glasanja rezultati su bili sledeći: episkop šumadijski Sava
dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13, episkop raško-prizrenski Pavle
11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan 8 glasova, episkop
banatski Amfilohije 8 glasova itd." " Tako su u prvom krugu glasanja
dobijena dvojica kandidata koji će ući u trojnu kandidaturu za srpskog
patrijarha: episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan."
Iz rezultata dobijenih u prvom krugu vidi se da su najviše glasova osvojili
episkopi koji su u junu 1990. godine kao članovi Sinoda posetili Slobodana
Miloševića. Dakle, predstavnici "mekog krila" Crkve, zagovornici "saradnjc,
mira i dobrih odnosa sa državom", još uvek su imali prednost i veće
poverenje kod svoje braće u Hristu. Od ukupno 75 glasova (25 arhijereja
trebalo je da zaokruži po trojicu kandidata) polovinu su dobili vladika
šumadijski Sava (16), vladika žički Stefan (13) i mitropolit
zagrebačko-ljubljanski Jovan (8). Takođe, vidljivo je da dvojica politički
najuticajnijih arhijereja SPC mitropolit Amfilohije i mitropolit Jovan nisu
bili ozbiljniji kandidati u borbi za patrijaršijski presto.
Posle prvog kruga, članovi Izbornog sabora glasali su samo za po jednog
kandidata. Treći kandidat, međutim, nije izglasan ni u drugom krugu.
Glasanje je ponovljeno, u nadi da će, treći pokušaj uroditi plodom. Ali, i
on je bio bezuspešan. Strpljivi i uporni episkopi SPC prešli su na četvrti
krug glasanja. Ni ovoga puta nijedan od preostalih petnaest kandidata nije
dobio trinaest ili više glasova. Da li su neki episkopi počeli da sumnjaju u
mogućnost izbora trećeg kandidata, tek, prešlo se na peti krug glasanja. I
to je bio pucanj u prazno. Šesti krug je, možda, bio povod da se postavi
pitanje da li je Duh sveti uopšte bio prizvan. Ako jeste, kako je trebalo
shvatiti ovu Njegovu neodlučnost? Sve u svemu, treći kandidat nije bio
izabran ni u šestom krugu. Ništa se nije desilo ni u sedmom krugu. Osmi
krug, takođe, ništa. I na kraju, tek u devetom krugu, kao da je želeo da
nagovesti šta srpski narod i državu čeka u narednom periodu, Duh sveti je
prekinuo neizvesnost. Za trećeg kandidata, sa 20 dobijenih glasova, izabran
je episkop raško-prizrenski Pavle.
Posle ovog dugog i neizvesnog biranja, imena trojice kandidata napisana su
na papire i stavljena u tri koverte koje su potom položene na časnu trpezu.
Patrijarha je žrebanjem birao sveštenomonah koji se za tu priliku posebno
pripremao postom i molitvom. Evo kako je izgledao sam postupak žrebanja
prilikom izbora patrijarha Pavla: "U pridvornom hramu Svetog Simeona
Mirotočivog, u opštoj molitvenoj atmosferi, visokoprepodobni arhimandrit
Antonije (Đurđević), nastojatelj manastira Tronoše, oblači epitrahilj,
metaniše pred celivajućom ikonom Spasitelja i Presvete bogorodice, ulazi u
oltar, metaniše i pred svetim prestolom i celiva sveti presto i Jevanđelje.
Zatim, upire pogled ka nebu, uzima s Jevanđelja sva tri zapečaćena koverta
sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih nekoliko puta
i jedan od njih predaje mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Stavši na
svete dveri, visokopreosvećeni mitropolit Vladislav, načelstvujući Izbornog
sabora arhijerejskog, pokazuje zapečaćeni koverat, otvori ga i reče:
'Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je
episkop raškoprizrenski Pavle.' "2" Slcdećeg dana, 2. decembra 1990. godine,
na svetoj arhijerejskoj liturgiji u Sabornoj crkvi u Beogradu, izvršeno je
ustoličenje novoizabranog patrijarha, koji je tim činom dobio sva prava i
dužnosti koji mu po kanonima i crkvenom Ustavu pripadaju. Po običaju koji
vlada u SPC, patrijarh Pavle je naknadno ustoličen i u Pećkoj patrijaršiji.
Od novoizabranog poglavara Srpske crkve mnogo se očekivalo, pa su episkopi
patrijarhu Pavlu to odmah i dali do znanja. Po rečima episkopa (tada
moravičkog) Irineja Bulovića, SPC je na patrijaršijskom prestolu dobila
"čoveka, monaha, duhovnika, episkopa i prvojerarha koji će svima nama,
vaistinu, biti putokaz i putovođa na putu duhovnosti, na putu stvarne
duhovne obnove i blagodatnog preporoda našeg napaćenog i krstonosnog naroda,
na putu kojim vascela Crkva naša putuje ka Carstvu Božijem". Najjasniji i
najkonkretniji u izražavanju očekivanja i želja bio je mitropolit
dabrobosanski Vladislav, predsedavajući Izbornog sabora. Za vreme "trpeze
ljubavi", podigavši čašu i nazdravljajući Njegovoj svetosti patrijarhu
Pavlu, mitropolit Vladislav je između ostalog rekao: "Želim da li Srbiji
koja preživljava teške dane, više nego mi van Srbije, Gospod Bog pomogne da
Srbi pođu pravim putem, putem svetosavskim za dobro srpskog naroda i Srpske
crkve." "Želimo Vam .od Boga dug život, dobro zdravlje i da spasete što se
da spasti. Mislim na Kosovo i Metohiju koji krvare. To je naša kolevka, naša
majka. Bojim se da će krvariti i u Sandžaku, ako se bude vodila politika
kako se sada vodi. Kao, sve je u interesu 'bratstva i jedinstva', a mi
izgubismo sve što je srpsko. Tako će biti i u drugim krajevima gde su Srbi
brojčano u manjini, gde se hoće da postojimo samo kao Srbi katoličke vere
ili kao Hrvati rimokatoličke vere. To ne može da bude, to se ne srne
dozvoliti. Mi polažem o velike nade u Vas i imamo veliko poverenje, jer Vas
rukovodi ljubav. U ime svih arhijereja, dižemo ovu čašu za zdravlje i dug
život našeg novog Patrijarha Pavla."
Na istom vanrednom zasedanju Sabora u decembru 1990. godine na kome je
izabran patrijarh Pavle, vikarni episkop moravički Irinej Bulović izabran je
za episkopa bačkog. Dotadašnjeg episkopa banatskog Amfilohija Radovića,
Sabor je takođe podigao na višu lestvicu crkvene hijerarhije i izabrao za
mitropolita crnogorsko-primorskog. Sledeće godine, na redovnom zasedanju
Sabora održanom u maju 1991, za episkope SPC izabrana su i preostala dva
đaka oca Justina Popovića. Arhimandrit Artemije Radosavljević, nastojatelj
manastira Crna reka, izabran je za episkopa raško- prizrenskog, nasledivši
na toj dužnosti patrijarha Pavla, a arhimandrit Atanasije Jevtić, dekan
Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, izabran je za episkopa banatskog,
nasledivši na tom mestu mitropolita Amfilohija. Dakle, njih četvorica, uz
patrijarha Pavla, predstavljali su "idejni sinod" Srpske pravoslavne crkve
koji je tokom 90-ih godina predvodio srpsko pravoslavno stado. Mitropolit
Jovan je na duže vreme bio skrajnut i udaljen od poluga crkvene vlasti.
Ali, da ne zaboravimo i bivšeg patrijarha Germana. Umro je u avgustu 1991.
godine, osam meseci nakon što ga je Sabor, posle konsultacija sa medicinskim
stručnjacima, razrešio dužnosti patrijarha. Za "istorijske dane" koji su
bili pred srpskim narodom i srpskom državom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio
je potreban zdrav poglavar koji će je povesti putem uspeha i spasenja. Iz
tog razloga, smrt aktuelnog patrijarha nije se više mogla čekati. Srpskim
episkopima se žurilo. Smenom patrijarha Germana sa scene je otišao duhovni
pastir koji je na prestolu svetoga Save proveo pune 32 godine (1958-1990).
Dakle, u decembru 1990. godine, srpski nacionalni brod je dobio svog novog
duhovnog kormilara u ličnosti patrijarha Pavla. Znajući da se za nedelju
dana organizuju prvi višestranački izbori u Srbiji, episkopi SPC su svom
pravoslavnom stadu poslali saborsku poruku u kojoj su pozdravili "zoru
političke slobode u našoj zemlji i prve posleratne slobodne izbore". Takođe
su izrazili želju i nadu da će "predstojeći izbori u Srbiji i Crnoj Gori
biti zaista časni i pošteni" i da će narod "umeti da izabere između sebe
najbolje ljude" ukoliko mu se stvarno omogući da glasa po savesti, bez
straha i bilo kakvih pritisaka. Po mišljenju srpskih arhijereja, tragično
iskustvo poslednjih 45 godina bilo je dovoljno da "otrezni svakog iole
zdravo mislećeg čoveka da ne dopusti da se to više ikada ponovi". "Zato smo
duboko uvereni da će srpski narod pri svom izboru biti sposoban da razlikuje
između onih koji mnogo obećavaju, a iza obećavanja skrivaju svoje
vlastoljubive i samožive interese, i onih koji su istinski verni Bogu i
rodu, odnosno večnim vrednostima i opredeljenjima srpskog naroda kao temelju
svakog pravog napretka."29
Rezultati izbora održanih 9. decembra 1990. godine verovatno su razočarali
većinu srpskih episkopa. Socijalistička partija Srbije osvojila je 45,8
odsto glasova i zauzela 77,6 odsto poslaničkih mesta, tj. 190 od 250 (izbori
su bili organizovani po većinskom izbornom sistemu), a prvi predsednik
Srbije postao je Slobodan Milošević za koga je glasalo 65,35 odsto izašlih
birača. Dok su se srbijanski komunisti potrudili da se bar "preobuku"
(vladika Atanasije je socijaliste, i ne samo njih, nazivao "preobučenim
komunistima"), u Crnoj Gori su smatrali da je to apsolutno nepotrebno i na
prve izbore izašli pod neizmenjenim imenom Saveza komunista. Odluka se
pokazala kao pravi pogodak, jer su Crnogorci komunistima dali čak 64 odsto
glasova!
Tako je u decembru 1990. godine, nesumnjivo jednom od najznačajnijih meseci
u svekolikoj istoriji Srba, srpski nacionalni brod dobio oba kormilara, i
duhovnog i svetovnog. Ovog prvog, patrijarha Pavla, odabrao im je Duh sveti,
a ovog drugog, Slobodana Miloševića, izabrali su sami sebi. (Izabrali, pa se
pokajali). Verujući da "onaj s brda uvek više vidi, nego onaj pod brdom",
srpski narod je bezbrižno zaplovio sa svojim novim vođama. Plovidba je
trajala punih deset godina. Neki su je trpe li bez pogovora, pokazujući
priličnu dozu mazohizma, neki su manje ili više gunđali, a neki, čini se oni
najpametniji, razbežali su se i potražili spas po drugim zemljama, znajući
izgleda od samog početka da je sa ovakvim kormilarima potonuće jedino što
sleduje srpskom nacionalnom brodu.
(Nastavlja se...)
Tomanica koju mozete skinuti ovdje:
Link za download:
http://rapidshare.de/files/24977427/Srpska_crkva_i_ratovi_u_njoj.zip.html
Isti link, ali skracen: http://tinyurl.com/p49le
Kosovski i tevtonski vitezovi
"Kosovska tragedija" i čuveni odlazak Slobodana Miloševića u Kosovo Polje
27. marta 1987. godine ("Ovaj narod niko ne sme da bije.") doprineli su da
se prvi komunista Srbije visoko uzdigne na političkoj sceni. Hvalospevi su
stizali sa svih strana, a ne samo od Atanasija Jevtića. Opet su među prvima
reagovali književnici. Već prvog maja 1987, na naslovnoj strani "Književnih
novina", pojavila se pesma Radoslava Zlatanovića, "Himna na ledini": "Ali
pristiže tep mladi govornik/ Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu/
Razgovaraću sa svojim narodom i na ledini, kaže,! u školskom dvorištu, i na
njivi..."
Dakle, pred kraj osamdesetih godina Kosovo je bilo tema o kojoj se u Srbiji
najviše govorilo. Ali, nažalost, ne sa istorijske tačke gledišta, već sa one
bajkovite, mitske. Način korišćenja priče o kosovskim vitezovima, zarad
postizanja određenih ciljeva, neodoljivo je podsećao na upotrebu mita o
tevtonskim vitezovima od strane nemačkih nacista. Nemački slavista Rajnhard
Laurer o tome je ovako pisao: "Nacionalni mitovi koji nas u doba mira
raduju, jer oplođuju umetnost, u kont1iktnim vremenima razvijaju opasne
potencijale militantnosti, okrutnosti i netrpeljivosti, koji deluju poput
masovnog ludila i ljude mogu da pretvore u zveri. Da li se tu radi o furor *
teutonieusu ili o furor serbicusu, za žrtve je podjednako loše."
Pripremajući se za proslavu 600-godišnjice Kosovskog boja, Srpska
pravoslavna crkva je odlučila da mošti kneza Lazara prebaci u manastir
Gračanicu. Tokom 1988. godine, kneževe mošti su pronete kroz eparhije
Zvorničko-tuzlansku, Šabačko-valjevsku, Šumadijsku i Zičku, i svugde su bile
svečano dočekane od velikog broj ljudi. Ovim povodom tadašnji vladika
šabačko-valjevski Jovan Velimirović izdao je poslanicu u kojoj je pomenuo
termin "nebeska Srbija", kasnije često i od mnogih korišćen. "Od kneza
Lazara i Kosova Srbi prvenstveno stvaraju NEBESKU SRBIJU, koja je do danas
sigurno narasla u najveću nebesku državu. Ako samo
uzmemo nevine žrtve ovog poslednjeg rata, milione i milione Srba i Srpkinja,
dece i nejači, pobijenih ili mučenih u najstrašnijim mukama ili bacanih u
jame i pećine od ustaških zločinaca, onda možemo pojmiti koliko je danas
srpsko carstvo na nebesima''.
Uz promenu republičkog Ustava, glavni događaj za Srbiju tokom 80-ih bila je
proslava 600-godišnjice Kosovskog boja. Centralna svečanost je održana na
Gazimestanu, na Vidovdan 1989. godine. Ovaj veliki skup* predstavljao je
sjajnu priliku da Slobodan Milošević ojača i učvrsti svoje lične pozicije i
on je tu priliku vrlo dobro iskoristio. Prisećanje na kosovske junake i sav
ostali "mitski garnirung" nisu naročito zanimali budućeg predsednika Srbije.
U krugovima bliskim Patrijaršiji zamereno mu je što nije prisustvovao
centralnom crkvenom pomenu u manastiru Gračanici. Koliko je sve to za
Slobodana Miloševića bilo nebitno najbolje se videlo jednu deceniju kasnije,
28. juna 1999. Deset godina ranije, proslava 600-godišnjice Kosovskog boja
bila je vest za naslovne strane svih, pa i državnih novina. Na televiziji,
na radiju, na tribinama, svuda se samo o Kosovu pričalo. Pevalo se "Oj
Srbijo, sad si opet cela, nećeš više biti u tri dela". A onda, u junu 1999,
umesto "od milion do dva miliona ljudi", na Gazimestanu su stajali samo
patrijarh Pavle, vladika Artemije, vladika Atanasije Jevtić i još nekolicina
ljudi, i to pod zaštitom međunarodnih oružanih snaga. U državnim medijima o
ovome nije bilo ni reči.
I na kraju, pomenimo još jednom izuzetnu sposobnost srpskih duhovnih i
svetovnih vođa za dugoročna planiranja i projektovanja. Strpljivim, upornim
i temeljitim radom tokom 80-ih godina postigli su fantastične rezultate. Oni
koji su juče plakali na vest o smrti Josipa Broza, sada su ga mrzeli iz dna
duše; koji su se kleli u Jugoslaviju, sada su verovali da je ona bila
"grobnica srpstva"; kojima su bratstvo i jedinstvo bili svetinje, sada su
samo čekali poziv da krenu u finalni obračun sa "Turcima" i "ustašama", tim
večitim neprijateljima Srba. Dakle, prva decenija rada na ostvarenju "novog
srpskog poretka" uspešno je završena. Psi rata bili su raspomamljeni opojnim
mirisom srpskog trolatičnog cveta (UKS - SANU - SPC) i režeći, iskeženih
zuba, trgali su lance kojima su bili vezani. Čovek koji je lance držao u
svojim rukama bio je, naravno, Slobodan Milošević. Kao što se sve vreme i
očekivalo, početak 90-ih značio je prelazak na ostvarenje druge faze plana
zvanog "novi srpski poredak". Psi rata napokon su pušteni sa lanca i krenuli
su u čerečenje plena. Vukovar, Sarajevo i Srebrenica najpoznatije su i
najveće žrtve tih deset godina napujdavanih zveri.
* furor=bes, pomama; zanos, oduševljenje.
Po domaćim procenama bilo je prisutno između milion i dva miliona ljudi.
Po agenciji Rojters, oko 300.000.
Patrijarh srpski iz devetog kruga
U vreme održavanja Izbornog sabora patrijarh German je još uvek bio živ.
Tokom njegove bolesti koja je počela od Vidovdanskog sabora 1989, kada je
polomio kuk, patrijarha Germana je zamenjivao mitropolit Jovan kao
"najstariji mitropolit po proizvodstvu". U decembru 1990. patrijarh German
bio je bolestan već punih godinu i po dana. Procena njegove "dokazane
nemoći" da vrši svoje patrijaršijske dužnosti obavljena je uz konsultaciju
sa konzilijumom lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Tek pošto je od
medicinskih stručnjaka dobijen nalaz, "Sabor je razrešio teško obolelog
patrijarha Germana svih patrijaršijskih dužnosti i obaveza" i krenuo u izbor
novog patrijarha.
Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora održano je 1. decembra 1990. u
Patrijaršijskom dvoru u Beogradu i bilo je izuzetno uzbudljivo i neizvesno.
Predsedavao je najstariji arhijerej SPC po posvećenju mitropolit
dabrobosanski Vladislav. Ovom zasedanju prisustvovali su svi arhijereji osim
episkopa srednjozapadnoameričkog Firmilijana, koji je preko posrednika
učestvovao u glasanju. Tako je uglasanju učestvovalo svih 25 arhijereja.
Izborni sabor je počeo sa radom posle priziva Svetog duha koji je služio
episkop sremski Vasilije. Na izbornoj listi za novog patrijarha bilo je 17
arhijereja.
"Glasanje se odvijalo tako što je svaki od članova Izbornog sabora trebalo
da zaokruži tri kandidata za koje smatra da mogu da uđu u trojnu kandidaturu
za izbor patrijarha. Da bi neki kandidat ušao u trojnu kandidaturu, mora da
ima više od polovine glasova članova Izbornog sabora, znači najmanje 13." "U
prvom krugu glasanja rezultati su bili sledeći: episkop šumadijski Sava
dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13, episkop raško-prizrenski Pavle
11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan 8 glasova, episkop
banatski Amfilohije 8 glasova itd." " Tako su u prvom krugu glasanja
dobijena dvojica kandidata koji će ući u trojnu kandidaturu za srpskog
patrijarha: episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan."
Iz rezultata dobijenih u prvom krugu vidi se da su najviše glasova osvojili
episkopi koji su u junu 1990. godine kao članovi Sinoda posetili Slobodana
Miloševića. Dakle, predstavnici "mekog krila" Crkve, zagovornici "saradnjc,
mira i dobrih odnosa sa državom", još uvek su imali prednost i veće
poverenje kod svoje braće u Hristu. Od ukupno 75 glasova (25 arhijereja
trebalo je da zaokruži po trojicu kandidata) polovinu su dobili vladika
šumadijski Sava (16), vladika žički Stefan (13) i mitropolit
zagrebačko-ljubljanski Jovan (8). Takođe, vidljivo je da dvojica politički
najuticajnijih arhijereja SPC mitropolit Amfilohije i mitropolit Jovan nisu
bili ozbiljniji kandidati u borbi za patrijaršijski presto.
Posle prvog kruga, članovi Izbornog sabora glasali su samo za po jednog
kandidata. Treći kandidat, međutim, nije izglasan ni u drugom krugu.
Glasanje je ponovljeno, u nadi da će, treći pokušaj uroditi plodom. Ali, i
on je bio bezuspešan. Strpljivi i uporni episkopi SPC prešli su na četvrti
krug glasanja. Ni ovoga puta nijedan od preostalih petnaest kandidata nije
dobio trinaest ili više glasova. Da li su neki episkopi počeli da sumnjaju u
mogućnost izbora trećeg kandidata, tek, prešlo se na peti krug glasanja. I
to je bio pucanj u prazno. Šesti krug je, možda, bio povod da se postavi
pitanje da li je Duh sveti uopšte bio prizvan. Ako jeste, kako je trebalo
shvatiti ovu Njegovu neodlučnost? Sve u svemu, treći kandidat nije bio
izabran ni u šestom krugu. Ništa se nije desilo ni u sedmom krugu. Osmi
krug, takođe, ništa. I na kraju, tek u devetom krugu, kao da je želeo da
nagovesti šta srpski narod i državu čeka u narednom periodu, Duh sveti je
prekinuo neizvesnost. Za trećeg kandidata, sa 20 dobijenih glasova, izabran
je episkop raško-prizrenski Pavle.
Posle ovog dugog i neizvesnog biranja, imena trojice kandidata napisana su
na papire i stavljena u tri koverte koje su potom položene na časnu trpezu.
Patrijarha je žrebanjem birao sveštenomonah koji se za tu priliku posebno
pripremao postom i molitvom. Evo kako je izgledao sam postupak žrebanja
prilikom izbora patrijarha Pavla: "U pridvornom hramu Svetog Simeona
Mirotočivog, u opštoj molitvenoj atmosferi, visokoprepodobni arhimandrit
Antonije (Đurđević), nastojatelj manastira Tronoše, oblači epitrahilj,
metaniše pred celivajućom ikonom Spasitelja i Presvete bogorodice, ulazi u
oltar, metaniše i pred svetim prestolom i celiva sveti presto i Jevanđelje.
Zatim, upire pogled ka nebu, uzima s Jevanđelja sva tri zapečaćena koverta
sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih nekoliko puta
i jedan od njih predaje mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Stavši na
svete dveri, visokopreosvećeni mitropolit Vladislav, načelstvujući Izbornog
sabora arhijerejskog, pokazuje zapečaćeni koverat, otvori ga i reče:
'Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je
episkop raškoprizrenski Pavle.' "2" Slcdećeg dana, 2. decembra 1990. godine,
na svetoj arhijerejskoj liturgiji u Sabornoj crkvi u Beogradu, izvršeno je
ustoličenje novoizabranog patrijarha, koji je tim činom dobio sva prava i
dužnosti koji mu po kanonima i crkvenom Ustavu pripadaju. Po običaju koji
vlada u SPC, patrijarh Pavle je naknadno ustoličen i u Pećkoj patrijaršiji.
Od novoizabranog poglavara Srpske crkve mnogo se očekivalo, pa su episkopi
patrijarhu Pavlu to odmah i dali do znanja. Po rečima episkopa (tada
moravičkog) Irineja Bulovića, SPC je na patrijaršijskom prestolu dobila
"čoveka, monaha, duhovnika, episkopa i prvojerarha koji će svima nama,
vaistinu, biti putokaz i putovođa na putu duhovnosti, na putu stvarne
duhovne obnove i blagodatnog preporoda našeg napaćenog i krstonosnog naroda,
na putu kojim vascela Crkva naša putuje ka Carstvu Božijem". Najjasniji i
najkonkretniji u izražavanju očekivanja i želja bio je mitropolit
dabrobosanski Vladislav, predsedavajući Izbornog sabora. Za vreme "trpeze
ljubavi", podigavši čašu i nazdravljajući Njegovoj svetosti patrijarhu
Pavlu, mitropolit Vladislav je između ostalog rekao: "Želim da li Srbiji
koja preživljava teške dane, više nego mi van Srbije, Gospod Bog pomogne da
Srbi pođu pravim putem, putem svetosavskim za dobro srpskog naroda i Srpske
crkve." "Želimo Vam .od Boga dug život, dobro zdravlje i da spasete što se
da spasti. Mislim na Kosovo i Metohiju koji krvare. To je naša kolevka, naša
majka. Bojim se da će krvariti i u Sandžaku, ako se bude vodila politika
kako se sada vodi. Kao, sve je u interesu 'bratstva i jedinstva', a mi
izgubismo sve što je srpsko. Tako će biti i u drugim krajevima gde su Srbi
brojčano u manjini, gde se hoće da postojimo samo kao Srbi katoličke vere
ili kao Hrvati rimokatoličke vere. To ne može da bude, to se ne srne
dozvoliti. Mi polažem o velike nade u Vas i imamo veliko poverenje, jer Vas
rukovodi ljubav. U ime svih arhijereja, dižemo ovu čašu za zdravlje i dug
život našeg novog Patrijarha Pavla."
Na istom vanrednom zasedanju Sabora u decembru 1990. godine na kome je
izabran patrijarh Pavle, vikarni episkop moravički Irinej Bulović izabran je
za episkopa bačkog. Dotadašnjeg episkopa banatskog Amfilohija Radovića,
Sabor je takođe podigao na višu lestvicu crkvene hijerarhije i izabrao za
mitropolita crnogorsko-primorskog. Sledeće godine, na redovnom zasedanju
Sabora održanom u maju 1991, za episkope SPC izabrana su i preostala dva
đaka oca Justina Popovića. Arhimandrit Artemije Radosavljević, nastojatelj
manastira Crna reka, izabran je za episkopa raško- prizrenskog, nasledivši
na toj dužnosti patrijarha Pavla, a arhimandrit Atanasije Jevtić, dekan
Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, izabran je za episkopa banatskog,
nasledivši na tom mestu mitropolita Amfilohija. Dakle, njih četvorica, uz
patrijarha Pavla, predstavljali su "idejni sinod" Srpske pravoslavne crkve
koji je tokom 90-ih godina predvodio srpsko pravoslavno stado. Mitropolit
Jovan je na duže vreme bio skrajnut i udaljen od poluga crkvene vlasti.
Ali, da ne zaboravimo i bivšeg patrijarha Germana. Umro je u avgustu 1991.
godine, osam meseci nakon što ga je Sabor, posle konsultacija sa medicinskim
stručnjacima, razrešio dužnosti patrijarha. Za "istorijske dane" koji su
bili pred srpskim narodom i srpskom državom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio
je potreban zdrav poglavar koji će je povesti putem uspeha i spasenja. Iz
tog razloga, smrt aktuelnog patrijarha nije se više mogla čekati. Srpskim
episkopima se žurilo. Smenom patrijarha Germana sa scene je otišao duhovni
pastir koji je na prestolu svetoga Save proveo pune 32 godine (1958-1990).
Dakle, u decembru 1990. godine, srpski nacionalni brod je dobio svog novog
duhovnog kormilara u ličnosti patrijarha Pavla. Znajući da se za nedelju
dana organizuju prvi višestranački izbori u Srbiji, episkopi SPC su svom
pravoslavnom stadu poslali saborsku poruku u kojoj su pozdravili "zoru
političke slobode u našoj zemlji i prve posleratne slobodne izbore". Takođe
su izrazili želju i nadu da će "predstojeći izbori u Srbiji i Crnoj Gori
biti zaista časni i pošteni" i da će narod "umeti da izabere između sebe
najbolje ljude" ukoliko mu se stvarno omogući da glasa po savesti, bez
straha i bilo kakvih pritisaka. Po mišljenju srpskih arhijereja, tragično
iskustvo poslednjih 45 godina bilo je dovoljno da "otrezni svakog iole
zdravo mislećeg čoveka da ne dopusti da se to više ikada ponovi". "Zato smo
duboko uvereni da će srpski narod pri svom izboru biti sposoban da razlikuje
između onih koji mnogo obećavaju, a iza obećavanja skrivaju svoje
vlastoljubive i samožive interese, i onih koji su istinski verni Bogu i
rodu, odnosno večnim vrednostima i opredeljenjima srpskog naroda kao temelju
svakog pravog napretka."29
Rezultati izbora održanih 9. decembra 1990. godine verovatno su razočarali
većinu srpskih episkopa. Socijalistička partija Srbije osvojila je 45,8
odsto glasova i zauzela 77,6 odsto poslaničkih mesta, tj. 190 od 250 (izbori
su bili organizovani po većinskom izbornom sistemu), a prvi predsednik
Srbije postao je Slobodan Milošević za koga je glasalo 65,35 odsto izašlih
birača. Dok su se srbijanski komunisti potrudili da se bar "preobuku"
(vladika Atanasije je socijaliste, i ne samo njih, nazivao "preobučenim
komunistima"), u Crnoj Gori su smatrali da je to apsolutno nepotrebno i na
prve izbore izašli pod neizmenjenim imenom Saveza komunista. Odluka se
pokazala kao pravi pogodak, jer su Crnogorci komunistima dali čak 64 odsto
glasova!
Tako je u decembru 1990. godine, nesumnjivo jednom od najznačajnijih meseci
u svekolikoj istoriji Srba, srpski nacionalni brod dobio oba kormilara, i
duhovnog i svetovnog. Ovog prvog, patrijarha Pavla, odabrao im je Duh sveti,
a ovog drugog, Slobodana Miloševića, izabrali su sami sebi. (Izabrali, pa se
pokajali). Verujući da "onaj s brda uvek više vidi, nego onaj pod brdom",
srpski narod je bezbrižno zaplovio sa svojim novim vođama. Plovidba je
trajala punih deset godina. Neki su je trpe li bez pogovora, pokazujući
priličnu dozu mazohizma, neki su manje ili više gunđali, a neki, čini se oni
najpametniji, razbežali su se i potražili spas po drugim zemljama, znajući
izgleda od samog početka da je sa ovakvim kormilarima potonuće jedino što
sleduje srpskom nacionalnom brodu.
(Nastavlja se...)