Meša

[kiovva]

"Дервиш и смрт" од Меше Селимовића
Меша Селимовић о муслиманима из Босне

Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву
шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо.
Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не
можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га
је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише
мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним
осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да
гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо
вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а
ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се
изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову
своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав.

[Raul Endymion]

The voice of /kiovva <***@kiovva.rs.ba>/ drifted in on the
cyber-winds,from the sea of virtual chaos...

Post by kiovva
"Дервиш и смрт" од Меше Селимовића
Меша Селимовић о муслиманима из Босне
Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву
шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо.
Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не
можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га
је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише
мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним
осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да
гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо
вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а
ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се
изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову
своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав.

*******************

Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских
литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више
наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних
стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу.
Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним
инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или
накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био
сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара
књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској
књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у
сто књига" изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је
вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих
издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се
и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и
књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај
начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких
одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у
књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и
даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да
бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срској
академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој
нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам
Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и
Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним
центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако
поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што
је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било
какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог
Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана
Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље
сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они
чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су
такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у
Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић,
Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и
уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним
аутобиографском податком.


НАПОМЕНА: Овај документ се налази у Историјској збирци Архива САНУ у
Београду, под редним бројем 14441.

[Raul Endymion]

The voice of /kiovva <***@kiovva.rs.ba>/ drifted in on the
cyber-winds,from the sea of virtual chaos...

Post by kiovva
"Дервиш и смрт" од Меше Селимовића
Меша Селимовић о муслиманима из Босне
Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву
шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо.
Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не
можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га
је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише
мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним
осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да
гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо
вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а
ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се
изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову
своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав.

*******************

Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских
литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више
наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних
стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу.
Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним
инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или
накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био
сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара
књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској
књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у
сто књига" изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је
вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих
издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се
и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и
књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај
начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких
одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у
књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и
даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да
бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срској
академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој
нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам
Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и
Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним
центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако
поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што
је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било
какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог
Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана
Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље
сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они
чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су
такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у
Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић,
Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и
уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним
аутобиографском податком.


НАПОМЕНА: Овај документ се налази у Историјској збирци Архива САНУ у
Београду, под редним бројем 14441.