kiovva.dialog
2006-06-03 13:59:32 UTC
МРТВЕ СКРИВАО БЕОГРАД
ВЕЉКО ЛАЛИЋ 19.06.2005, 18:07:15
СВАКА жртва има име и презиме. Осим код нас. Нама је у Првом светском
рату требао Арчибалд Рајс да стави тачку на злочин, Други светски
рат је прошао а да не знамо ни колико је људи погинуло. То нам се
опет десило, прича за "Новости" генерал Зоран Станковић,
донедавни начелник Војномедицинске академије у Београду и
један од најпознатијих српских патолога.
За све смо сами највише криви - решен је да за медије први пут
потпуно отворено о свему разговара Станковић. - Није чудо, кад
нама сад причају да је срамота што смо били у војсци, док
старешине које су бежале са ратишта и остављале своје војнике
постају генерали у министарству одбране. То је наша држава.
О коме причате? И они морају да имају име и презиме?
- Генерал Милан Кукановић. Данас је начелник Сектора за
материјалне ресурсе. Оставио је своје војнике у Словенији и
побегао преко Загреба и Мађарске за Београд - Станковић нам
показује да више нема намеру да било шта скрива.
Његова прича почиње тамо где је све почело. Словенија. Мај
1991. године. Одлази по мртве војнике, док многи беже у супротном
смеру.
Чим смо почели да довозимо војнике и извештаје достављамо
Војном суду, стигао је одговор да нису заинтересовани и да тела
шаљемо директно у капелу. Вратили су нам све обдукционе
записе. Био је то мој први шок.
УБИЛА НАС ТА ПОЛИТИКА
СТАНКОВИЋ је, ипак, наставио да ради, да би у септембру и Институт
за судску медицину рекао да више неће да прима тела погинулих.
Позвао је генерала Жунића, тада начелника политичке управе, и
само због тог човека наставило се макар с пописом настрадалих
бораца.
- Како се ближио Вуковар био је све већи број жртава. Петсто до шесто
војника већ је настрадало у источној Славонији, када се десио
Вуковар. Војни суд у Београду коначно је покренуо истрагу. Више
од хиљаду цивила и војника погинуло је у том граду. Следи
Госпић, Медачки џеп... Како Хаг такве случајеве оставља домаћем
правосуђу, кад суди и за много мање злочине? Како не реагује
кад Месић скида казне осуђенима за Госпић?
Генерал Станковић, ипак, не жали се на Хаг. Јер, њему је у Београду
забрањено да ради у Хрватској. Али, тада је "пукла" Босна.
Стотине убијених муслимана у Зворнику. Станковић налазе
предаје и Хашком трибуналу. Одлази у Сијековац, клање људи.
Сарајево, Добровољачка улица. Убијен је начелник санитетске
службе пуковник Буда Радуловић у санитетском возилу.
Забрањено свим међународним конвенцијама.
- Војска се повукла, а нама је поново забрањен рад - истиче др
Станковић. - Звали су ме у новембру. Нова убиства око Зворника и
Глођанска брда. Из војске кажу можемо да идемо само као
добровољци, Без обавеза уколико настрадамо, Отишли смо...
Скелане, Кравица, па Зворник поново, Фековићи, Ратковићи,
Сарајево у неколико наврата, па Херцеговина: Невесиње,
Билећа, у међувремену тузланска колона, Брчко, Прибој, па према
Книну, Мркоњић Град, Купрес и на крају и Сребреница. Читава
Босна у крви. Генерал нам показује књигу "Мртви вечна опомена
живима".
Његови записници с обдукција. Спискови цивилних жртава. Мало
је и 400 страна. Све по имену и презимену. Снимци побијених људи.
Глава Петра Макића, из села Копанице. Набијена грабуљама на
улазу у кућу. Снимио војник УНПРОФОР-а. Горан Вучић. Убијен 30.
5.1993. у селу Луповац. У кожи трбуха шиљком уцртан полумесец са
звездом. И много таквих фотографија. Много таквих судбина.
Кад све то треба истражити, документовати, као проблем - ту је
званични Београд.
- Увек држава блокира. Кад су "Олуја" и "Бљесак" Милошевић се
обрачунава с Младићем и Караџићем. Крени, стани, врати се.
Убила нас је та политика - вели наш познати генерал.
Каже како је писао тада првом човеку "Политике" да објави писмо
у којем моли да се набаве пластичне вреће. Да се, бар, мртви
покупе.
Зове га Хаџи Антић и каже "Причао сам с генералом Перишићем".
- Јебе ми се за Перишића. За мене су сада битни људи који су
страдали - одговара му Станковић.
- Па, знате били смо на састанку код Милошевића, и претња са
запада је да ако ишта учинимо бићемо сравњени са земљом -
уверавао га је директор "Политике".
- Реците то народу, па нек он ћути ако хоће - узвратио је
Станковић.
СКРИВАЊЕ ЗБОГ - ЦРНОГОРАЦА?
У то време постоји Комитет за прикупљање података о
повредама међународног хуманитарног права (скраћено ратних
злочина). Прикупљено је више од 200.000 докумената, али Комитет
је укинут 2001. године. Сва грађа склоњена је у бункере.
- Покушали смо да то сачувамо. Молили и савезну владу и
премијера Ђинђића. Сви су обећавали, али, наводно, Црногорци
нису имали интерес - открива бивши начелник ВМА.
Комитет је успео да сачини неколико извештаја и пошаље их у
Хаг. Због тога је Насер Орић уопште у Хагу, побио је више од 1.000
Срба у околини Сребренице.
- Наша екипа је одрадила Мркоњић град. У две гробнице 181 тело,
жена, војника. Тридесет шест особа било је старије од 60 година.
То су урадиле регуларне јединице хрватске војске, па у
извештају напишем да су директно одговорни хрватски председник
Фрањо Туђман и начелник генералштаба Звонимир Червенко, јер је
у том случају наредба могла да дође само с врха. Кад је извештај
стигао пред савезну владу, Никола Шаиновић устане и каже: "Какве
су то глупости, могу да се ставе неки мањи по чину, а не Туђман".
Комитет је, посебно подвлачи Станковић, укинут када је
завршавао књигу о Рачку. На пројекту су радили високи
функционер Државне безбедности, заменик јавног тужиоца и главни
уредник једне ревије.
- Изненада, Комитет се укида, мене разрешавају дужности, а човек
који је требао да пише књигу одлази код високог државног
функционера који му каже да ништа не објављује, јер ће бити
ухапшен, а материјал заплењен - каже Станковић.
Испада да је Хаг мањи проблем од самог Београда?
- Јесте. Ја сам био на састанку 1992. године када су нас обавестили
да ће бити формиран Трибунал за ратне злочине у бившој
Југославији. Од почетка смо се потцењивачки понашали, био је
то јако низак ниво делегације. Касније на ВМА, док сам
приказивао жртве рата, један Канађанин спава. На крају, ја му се
извиним што сам реметио његов мир и ту се посвађамо, да би
генерал Милошевић у службеној забелешци за мене написао:
"Уклонити га са свих састанака с представницима Међународне
заједнице".
ОСВЕТА КЛИНЦА ИЗ ГРОБНИЦЕ
У то време Станковић држи више предавања о жртвама рата у
британском парламенту, Краљевском институту, у два наврата и на
Кембриџу. Трошкове плаћају Енглези, јер му је у Београду
саопштено "да немају пара за такве ствари".
- Хашки трибунал је свуда излазио с тужиоцем и истражним судијом,
Кад сам ја обрађивао тела био сам сам. Ја причам о жртвама рата, али
немам изјаве сведока, комплетну документацију за суд. Пошто
нисмо ишли са судијом и тужиоцем, већи део тих прича није правно
утемељен. Једноставно, нико није хтео да иде...
У Београду о ратним злочинима причају људи који никад нису
били ни близу рата, наставља генерал Зоран Станковић.
- Они не разумеју ситуацију - каже. - Не знају како је кад си
стално под ватром, кад гледаш сва та зверства. У Скеланима ми један
дечак уђе у гробницу. Почне да претура по телима. Оћу да га отерам,
а он мени: "Ту су ми отац, мајка, сестра и брат". Касније тог истог
клинца видим у униформи, ставио аутомат и иде да освети породицу.
Генерал каже да је то највећи проблем са Сребреницом:
- Ми судимо последицама. Не и узроцима. Дајте да видимо шта је то
било. Злочин. То је сигурно. Али, да ли је геноцид, освета или нешто
треће? То дугујемо жртвама. Никад не причам о Србима, већ о жртвама
рата. Њима дугујемо - истину.
ЗНАМО САМО МЛАДИЋ И ЈА
НАЈВЕЋУ ратну документацију из рата у Босни има генерал Ратко
Младић, али неће ником да је преда. То за "Новости" каже генерал
Зоран Станковић, који и о Младићу неке ствари говори први пут.
- Последњи пут сам га видео 1999. године. Код њега кући - прича.
Био је потпуно сломљен. Највише због смрти кћерке али и због свега
што се око њега дешавало. Заиста не могу да схватим како му леђа
окрећу они који су му се некад највише клањали.
За Младића кажу да има два лица. Једно је "частан војник, храбар,
поштен, који је волео војску и она њега". Оно друго је - прек,
егоцентричан, искључив.
- Био је увек у првим борбеним редовима. Зато је и рањен у врат -
објашњава Станковић. - Упознао сам га 1992. у Сарајеву. Све је
праштало. Упознали смо се, и он седе у ауто и правац у град.
После смрти ћерке више није био исти. Станковић каже да је "Ана била
једно изузетно дете, веома бистро, одличан студент медицине".
- Тајну о њеној смрти знамо само он и ја. Видео сам тај бол на лицу,
био сам ту кад је тражио њен прамен косе.
Да ли се тајна односи и на самоубиство?
- Никад није вођен истражни поступак. То је учињено Младићу. Шта
је било у мртвачници то је професионална тајна, коју ћемо
заувек знати само ја и генерал Младић.
http://www.novosti.co.yu
Inviato da X-Privat.Org - Registrazione gratuita http://www.x-privat.org/join.php
ВЕЉКО ЛАЛИЋ 19.06.2005, 18:07:15
СВАКА жртва има име и презиме. Осим код нас. Нама је у Првом светском
рату требао Арчибалд Рајс да стави тачку на злочин, Други светски
рат је прошао а да не знамо ни колико је људи погинуло. То нам се
опет десило, прича за "Новости" генерал Зоран Станковић,
донедавни начелник Војномедицинске академије у Београду и
један од најпознатијих српских патолога.
За све смо сами највише криви - решен је да за медије први пут
потпуно отворено о свему разговара Станковић. - Није чудо, кад
нама сад причају да је срамота што смо били у војсци, док
старешине које су бежале са ратишта и остављале своје војнике
постају генерали у министарству одбране. То је наша држава.
О коме причате? И они морају да имају име и презиме?
- Генерал Милан Кукановић. Данас је начелник Сектора за
материјалне ресурсе. Оставио је своје војнике у Словенији и
побегао преко Загреба и Мађарске за Београд - Станковић нам
показује да више нема намеру да било шта скрива.
Његова прича почиње тамо где је све почело. Словенија. Мај
1991. године. Одлази по мртве војнике, док многи беже у супротном
смеру.
Чим смо почели да довозимо војнике и извештаје достављамо
Војном суду, стигао је одговор да нису заинтересовани и да тела
шаљемо директно у капелу. Вратили су нам све обдукционе
записе. Био је то мој први шок.
УБИЛА НАС ТА ПОЛИТИКА
СТАНКОВИЋ је, ипак, наставио да ради, да би у септембру и Институт
за судску медицину рекао да више неће да прима тела погинулих.
Позвао је генерала Жунића, тада начелника политичке управе, и
само због тог човека наставило се макар с пописом настрадалих
бораца.
- Како се ближио Вуковар био је све већи број жртава. Петсто до шесто
војника већ је настрадало у источној Славонији, када се десио
Вуковар. Војни суд у Београду коначно је покренуо истрагу. Више
од хиљаду цивила и војника погинуло је у том граду. Следи
Госпић, Медачки џеп... Како Хаг такве случајеве оставља домаћем
правосуђу, кад суди и за много мање злочине? Како не реагује
кад Месић скида казне осуђенима за Госпић?
Генерал Станковић, ипак, не жали се на Хаг. Јер, њему је у Београду
забрањено да ради у Хрватској. Али, тада је "пукла" Босна.
Стотине убијених муслимана у Зворнику. Станковић налазе
предаје и Хашком трибуналу. Одлази у Сијековац, клање људи.
Сарајево, Добровољачка улица. Убијен је начелник санитетске
службе пуковник Буда Радуловић у санитетском возилу.
Забрањено свим међународним конвенцијама.
- Војска се повукла, а нама је поново забрањен рад - истиче др
Станковић. - Звали су ме у новембру. Нова убиства око Зворника и
Глођанска брда. Из војске кажу можемо да идемо само као
добровољци, Без обавеза уколико настрадамо, Отишли смо...
Скелане, Кравица, па Зворник поново, Фековићи, Ратковићи,
Сарајево у неколико наврата, па Херцеговина: Невесиње,
Билећа, у међувремену тузланска колона, Брчко, Прибој, па према
Книну, Мркоњић Град, Купрес и на крају и Сребреница. Читава
Босна у крви. Генерал нам показује књигу "Мртви вечна опомена
живима".
Његови записници с обдукција. Спискови цивилних жртава. Мало
је и 400 страна. Све по имену и презимену. Снимци побијених људи.
Глава Петра Макића, из села Копанице. Набијена грабуљама на
улазу у кућу. Снимио војник УНПРОФОР-а. Горан Вучић. Убијен 30.
5.1993. у селу Луповац. У кожи трбуха шиљком уцртан полумесец са
звездом. И много таквих фотографија. Много таквих судбина.
Кад све то треба истражити, документовати, као проблем - ту је
званични Београд.
- Увек држава блокира. Кад су "Олуја" и "Бљесак" Милошевић се
обрачунава с Младићем и Караџићем. Крени, стани, врати се.
Убила нас је та политика - вели наш познати генерал.
Каже како је писао тада првом човеку "Политике" да објави писмо
у којем моли да се набаве пластичне вреће. Да се, бар, мртви
покупе.
Зове га Хаџи Антић и каже "Причао сам с генералом Перишићем".
- Јебе ми се за Перишића. За мене су сада битни људи који су
страдали - одговара му Станковић.
- Па, знате били смо на састанку код Милошевића, и претња са
запада је да ако ишта учинимо бићемо сравњени са земљом -
уверавао га је директор "Политике".
- Реците то народу, па нек он ћути ако хоће - узвратио је
Станковић.
СКРИВАЊЕ ЗБОГ - ЦРНОГОРАЦА?
У то време постоји Комитет за прикупљање података о
повредама међународног хуманитарног права (скраћено ратних
злочина). Прикупљено је више од 200.000 докумената, али Комитет
је укинут 2001. године. Сва грађа склоњена је у бункере.
- Покушали смо да то сачувамо. Молили и савезну владу и
премијера Ђинђића. Сви су обећавали, али, наводно, Црногорци
нису имали интерес - открива бивши начелник ВМА.
Комитет је успео да сачини неколико извештаја и пошаље их у
Хаг. Због тога је Насер Орић уопште у Хагу, побио је више од 1.000
Срба у околини Сребренице.
- Наша екипа је одрадила Мркоњић град. У две гробнице 181 тело,
жена, војника. Тридесет шест особа било је старије од 60 година.
То су урадиле регуларне јединице хрватске војске, па у
извештају напишем да су директно одговорни хрватски председник
Фрањо Туђман и начелник генералштаба Звонимир Червенко, јер је
у том случају наредба могла да дође само с врха. Кад је извештај
стигао пред савезну владу, Никола Шаиновић устане и каже: "Какве
су то глупости, могу да се ставе неки мањи по чину, а не Туђман".
Комитет је, посебно подвлачи Станковић, укинут када је
завршавао књигу о Рачку. На пројекту су радили високи
функционер Државне безбедности, заменик јавног тужиоца и главни
уредник једне ревије.
- Изненада, Комитет се укида, мене разрешавају дужности, а човек
који је требао да пише књигу одлази код високог државног
функционера који му каже да ништа не објављује, јер ће бити
ухапшен, а материјал заплењен - каже Станковић.
Испада да је Хаг мањи проблем од самог Београда?
- Јесте. Ја сам био на састанку 1992. године када су нас обавестили
да ће бити формиран Трибунал за ратне злочине у бившој
Југославији. Од почетка смо се потцењивачки понашали, био је
то јако низак ниво делегације. Касније на ВМА, док сам
приказивао жртве рата, један Канађанин спава. На крају, ја му се
извиним што сам реметио његов мир и ту се посвађамо, да би
генерал Милошевић у службеној забелешци за мене написао:
"Уклонити га са свих састанака с представницима Међународне
заједнице".
ОСВЕТА КЛИНЦА ИЗ ГРОБНИЦЕ
У то време Станковић држи више предавања о жртвама рата у
британском парламенту, Краљевском институту, у два наврата и на
Кембриџу. Трошкове плаћају Енглези, јер му је у Београду
саопштено "да немају пара за такве ствари".
- Хашки трибунал је свуда излазио с тужиоцем и истражним судијом,
Кад сам ја обрађивао тела био сам сам. Ја причам о жртвама рата, али
немам изјаве сведока, комплетну документацију за суд. Пошто
нисмо ишли са судијом и тужиоцем, већи део тих прича није правно
утемељен. Једноставно, нико није хтео да иде...
У Београду о ратним злочинима причају људи који никад нису
били ни близу рата, наставља генерал Зоран Станковић.
- Они не разумеју ситуацију - каже. - Не знају како је кад си
стално под ватром, кад гледаш сва та зверства. У Скеланима ми један
дечак уђе у гробницу. Почне да претура по телима. Оћу да га отерам,
а он мени: "Ту су ми отац, мајка, сестра и брат". Касније тог истог
клинца видим у униформи, ставио аутомат и иде да освети породицу.
Генерал каже да је то највећи проблем са Сребреницом:
- Ми судимо последицама. Не и узроцима. Дајте да видимо шта је то
било. Злочин. То је сигурно. Али, да ли је геноцид, освета или нешто
треће? То дугујемо жртвама. Никад не причам о Србима, већ о жртвама
рата. Њима дугујемо - истину.
ЗНАМО САМО МЛАДИЋ И ЈА
НАЈВЕЋУ ратну документацију из рата у Босни има генерал Ратко
Младић, али неће ником да је преда. То за "Новости" каже генерал
Зоран Станковић, који и о Младићу неке ствари говори први пут.
- Последњи пут сам га видео 1999. године. Код њега кући - прича.
Био је потпуно сломљен. Највише због смрти кћерке али и због свега
што се око њега дешавало. Заиста не могу да схватим како му леђа
окрећу они који су му се некад највише клањали.
За Младића кажу да има два лица. Једно је "частан војник, храбар,
поштен, који је волео војску и она њега". Оно друго је - прек,
егоцентричан, искључив.
- Био је увек у првим борбеним редовима. Зато је и рањен у врат -
објашњава Станковић. - Упознао сам га 1992. у Сарајеву. Све је
праштало. Упознали смо се, и он седе у ауто и правац у град.
После смрти ћерке више није био исти. Станковић каже да је "Ана била
једно изузетно дете, веома бистро, одличан студент медицине".
- Тајну о њеној смрти знамо само он и ја. Видео сам тај бол на лицу,
био сам ту кад је тражио њен прамен косе.
Да ли се тајна односи и на самоубиство?
- Никад није вођен истражни поступак. То је учињено Младићу. Шта
је било у мртвачници то је професионална тајна, коју ћемо
заувек знати само ја и генерал Младић.
http://www.novosti.co.yu
Inviato da X-Privat.Org - Registrazione gratuita http://www.x-privat.org/join.php